Vodimo vinsku ljubav, a ne rat!

Vidim, aktuelna je i sprdnja širom društvenih mreža na temu vinskih blogera. Blogeri su najveći luzeri koji šalju mejlove u nadi za prisustvo na eventima, hodaju po restoranima i mole za obroke u zamenu za broj followera i traže poklone (?!) u zamenu za večni život vinarija na mrežama. Ovdašnja vinska blogerska scena počela je da liči na herbalajf sektu, sa hijerarhijama u vidu prijateljstava s određenim vinarijama, selfijima sa bitnim personama i diamond i platinium pozicijama sa slikama sa magnum bocama iz fransuckih šatoa – ako nemaš sliku sa magnum bocom najpoznatijeg vinara onda si sitna boranija!

Slika je malo drugačija, zapravo. U moru budalaština izdvajaju se kvalitetni ljudi koji stoje iza onoga što rade. To su ljudi koji sami sebi plate večeru u nekom od izvikanih mesta, koji ne „žickaju“ flašu vina na kraju sajma niti sakupljaju poluprazne flaše sa stolova, ljudi koji nešto KUPE I PLATE i onda o tome pišu.

Često me pitaju kako i zašto zaboga nisam probala tu i tu berbu te i te vinarije jer to je „najbolje na sajmu i eto ja sam baš pre neki dan dobio flašu…“ Nisam jer nisam imala priliku (ili para) da je kupim, ako se već slučajno nisam našla u pravo vreme na pravom mestu. I inače retko dobijam vina na poklon (čast izuzecima & Italijanima), često propuštam i najzanimljivije degustacije jer ih unapred popune eminentni strucnjači. A nisam naučila da se laktam i gazim po mrtvima zbog flaše vina.

Druga aktuelna online zezancija dešava se u vezi sa akreditacijama za vinske događaje. Postala je stvar prestiža da ne budeš na VIP spisku zvanično, nego da uđeš preko veze i džabe! Hvalimo se kako nismo platili ulaz. Ima tu i onog srpskog mentaliteta: Što da platim, treba oni meni da plate da dođem! Izašli smo iz ere akreditacija, one su nebitne jer može da ih dobije svako. Osim izgleda onih koji bi zaista trebalo da ih dobiju! Zato smo svi odjednom postali za takve prilike saradnici, komercijalisti, promoterke… Kao što je napisao jedan vinski poznanik, organizator jednog od većih vinskih festivala u Beogradu: NIJE SRAMOTA TRAŽITI AKREDITACIJU!

Potpuno podržavam taj pristup. Aplauz za hrabrost i istinu. Nije sramota pozvati se na ono što radiš i tražiti pristup događaju. Sramota je provlačiti se izmedju kutija sa vinima i zavesa i onda glumiti ludilo na masterclassu. Ako te odbiju za akreditaciju imaš dve opcije: Da platiš ulaz ili da budeš „saradnik“, možda „ćerka vinara“ ili „mlađa sestra vinarevog šuraka“!

Vino je toliko lepa i prefinjena stvar da je šteta ukaljati je silnim nezadovoljstvima, tračevima, neosnovanim kritikama, dignutim nosevima, palim krunama sa glave i sličnim stvarima. Treba da se radujemo uspesima svih vinara i vina, da slavimo svaku medalju (nameštenu ili ne), da se volimo, kucamo čašama, nazdravimo svakom vinskom događaju sa svim manama i vrlinama, da ne skidamo osmeh sa lica i da ne dozvolimo da nam se taj isti osmeh pretvori u grč.

Srećnu novu vinsku godinu vam želi Marina, eminentna vinska blogerka.

P.S. Očekujem poklone, bila sam dobra ove godine!

Foto: Ivana Čutura