Kako (ne)postati vinski snob

Šalu na stranu, moj prvi susret s vinom bila je Kratošija, ako se ne varam. Prisutna za stolom onih teških devedesetih godina, uz ručak sa roditeljima i dedino domaće vino od kog su se uši crvenele a noge postajale kao špagete. Mama i tata su oduvek bili vinoljupci i negovali su vinsku kulturu koju su uspešno preneli na mene i sestru. Porodična legenda kaže da je tata nosio na žurke svoju staklenu vinsku čašu jer mu nije bio gušt da pije iz obične. Bio je žestok pozer za ono vreme, ali ni blizu ovima danas. Ovo njegovo bilo je iskreno.

Adolescencija i tinejdžerstvo doneli su poneku bocu užasnog poluslatkog vina (ili tetrapaka, o da, znam da ste svi to radili) koje sam iz flaše pila negde u parku i delila samo sa Njim. Bilo je onih frajera koji su moje znanje o vinu produbljivali svakom donetom bocom: „Samo za mene, slatko kao ja, i slično“.

Deo studentskih dana provela sam u Toskani, gde sam se potpuno izgubila u ukusima i sortama i cvrkutanju na italijanskom. Bocom kjantija od pet evra čašćavala sam se za svaku dobru ocenu, onim od deset evra za baš specijalne projekte koje sam realizovala. Tamo sam kupila čašu sa stopicom u Dollar store i bila van sebe od sreće.

Nakon nekoliko godina muvanja po vinskom svetu (da ne budem pretenciozna i ne kažem „posla“) moje znanje o vinu se zaista proširilo. Imala sam priliku da upoznam sjajne ljude, naučim mnogo, obilazim razne vinarije i probam svakojake ukuse. Čula su se veoma izoštrila, kao i njuh, kao i potreba za celim vinskim paketom hedonizama – najbolje vinske čaše, lepe daske na kojoj su nasečeni raznorazni sirevi i delicije, dekanteri, aeratori, razni vinski aksesoari, džez, kamin i slično.

Razmazila sam samu sebe, a i drugi su me razmazili žestoko. Kad dođem kod roditelja na ručak prevrćem očima na Kratošiju, čaša mi ne odgovara (pa sam im kupila neke da zajedno uživamo). Kada dođem u nepoznati restoran ili bar bojažljivo se hvatam za vinsku kartu da vidim koji užas me unutra čeka i već razmišljam da poručim točeno pivo, ne pije mi se vino kada mi se čaša ne dopada, odustanem od kupovine vina u neadekvatnoj prodavnici. Ako sa vinskih sajmova produžim negde, glad i žeđ utolim u pivu, a sve u strahu od razočarenja u izbor. Društvo koje nije iz vinskog sveta proziva me da sam snob zato što pitam konobara ono što me zanima, koja je godina berbe ili koje je vino kuće i što sa ponosom znam da izaberem ono što pijem uz večeru. Propali smo u moru pozera, mi normalni vinoljupci.

Nije teško navući se na lepe stvari, pogotovo u adekvatnom društvu koje zna da ceni iste stvari. Izrazito sam protiv svih vidova vinske foliraže u vidu vrtenja i čaše za vodu, klokotanja i pravljenja grimasa, mućkanja i šatro zamišljenih pogleda koji sortiraju arome po nepcima, stručne vinske terminologije i lošeg francuskog u pokušajima izgovaranja, ali volim da ispoštujem sebe i svoje hedonizme.

Ja sam kao Antonio Banderas u „Desperadosima“ – nosim dve vinske čaše u kutiji obloženoj plišom (nije kutija od gitare ovaj put), otvarač za vino mi visi na ključevima, a uvek se nađe u gepeku auta i ćebence za piknik, jer nikad se ne zna kada se može pojaviti idealan trenutak.

Život je previše kratak da bismo pili loše vino iz loših čaša, mada se ne treba snebivati da penušavac eksirate iz boce direktno ili da smažete kafansku čašu kjantija negde u nekom šarmantnom ćošku Firence. Vaša snobovska vinska priroda će preživeti.