Još početkom sedamdesetih godina prošlog veka rađeni su prvi eksperimenti sa hiperoksidacijom šire od belog grožđa. Podsticaj za ove eksperimente bio je zahtev vinopija za vinima sa manje sumpora i tražio se način da se u belim vinima izbegne oksidacija posle flaširanja.

Sedajući da napišem ovaj članak, kome je povod moje učešće na festivalu prirodnih vina u Malmeu u Švedskoj početkom avgusta, naleteh na intevju sa Endrujem Džefordom (Decanter).

Nedavno sam naleteo na dva članka o naučnim istraživanjima na temu sumpora u vinu, čije rezultate bih da podelim s vama.

Osećaj slasti u vinu varljiva je kategorija jer samo deo osećaja dolazi od neprevrelog šećera.
U grožđanom soku pre početka vrenja uvek ima ista količina glukoze i fruktoze.

Često čujem od kolega da za izuzetan kvalitet grožđa i dobijanje vrhunskog vina treba ostaviti između 0,75kg do 1,5kg grožđa po čokotu, u zavisnosti koga pitate. Niko mi, međutim, kada odredi ovu količinu ne kaže koliki im je čokot: da li se pruža 0,7 m ili 1,5 m, da li ima šest ili 16 rodnih lastara. Možda oni to i znaju, ali bez tog podatka recept im je kao oni iz starih kuvara: „Onda stavite u vruću rernu i pecite dok se ne ispeče“.

Sve je počelo 1998. godine kada je Mišel Šaputije (Michel Chapoutier) okupio grupu saradnika i počeo da radi na stvaranju boljeg suda za fermentaciju i odležavanje vina. Dve godine eksperimentisanja dovele su ga do zaključka da je materijal koji je tražio beton, a oblik koji je tražio – jaje!