Procvetao pod stare dane kada je napustio investiciono bankarstvo, zasadio organski vinograd, podigao vinariju Plavinci i krenuo neutabanim stazama organskog vinara u Srbiji.
Norveški psihijatar Fin Skarderud u predgovoru knjizi Edmonda de Amicisa „O prihološkim efektima vina“ postulirao je da su ljudi rođeni sa deficitom alkohola u krvi od 0,05% i da je naše optimalno stanje sreće, zdravlja i produktivnosti kada smo baš toliko nacvrcani. Na tu temu Danci su 2020. godine napravili odličan film „Još jedna tura“, ali to je druga priča...
Početkom devedesetih godina prošlog veka čak 5% svih vina je posle otvaranja moralo da se baci zbog „lošeg” pampura. U pluti se prirodno javlja hemikalija TCA koja potpuno upropasti vino.
Korišćenje životinja za obavljanje poslova u vinogradu praktikuje se od vajkada. U Italiji su do 20. veka bili popularne bivolice koje su donosile i dodatnu vrednost jer se od njihovog mleka pravi prava mocarela. Povratak organskoj, a posebno biodinamičkoj poljoprivredi, polako vraća ove snažne i pitome životinje u vinograde.
Kada sam pre desetak godina čitao o „Teoriji velikog čokota“ (Big Vine Theory) legendarnog dr Ričarda Smarta, nisam ni pomišljao da ću takav vinograd doista i videti sve dok nedavno nisam posetio vinograde Matijašić u Istri.
U velikom istraživanju o vinskom turizmu koje su krajem 2021. godine sproveli portal winetourism.com i nemački Univerzitet Gazenhajm najveće iznenađenje je bilo isticanje značaja održivosti i to ne prevashodno proizvodnje, već same turističke ponude.
Nedavno sam pročitao knjigu „Izmišljanje vina: Istorija jednog od najstarijih ljudskih zadovoljstava“ autora Pola Lukača („Inventing Wine“, Paul Lukacs) u kojoj je, istina, dosta ponavljanja, ali bez obzira na to sadrži mnoštvo priča iz istorije vinarstva koje nas i danas mogu nečemu naučiti.
