Dario Prinčič, Stanko Radikon i Joško Gravner, trojica komšija u brdima na granici Slovenije i Italije i tri pionira prirodnog vina u Evropi počeli su sa dugom maceracijom belih sorti pre 30-tak godina. Prinčič je još deset godina pre toga krenuo u ekološku proizvodnju, kako sam kaže, iz zdravstvenih razloga.

Još početkom sedamdesetih godina prošlog veka rađeni su prvi eksperimenti sa hiperoksidacijom šire od belog grožđa. Podsticaj za ove eksperimente bio je zahtev vinopija za vinima sa manje sumpora i tražio se način da se u belim vinima izbegne oksidacija posle flaširanja.

Sedajući da napišem ovaj članak, kome je povod moje učešće na festivalu prirodnih vina u Malmeu u Švedskoj početkom avgusta, naleteh na intevju sa Endrujem Džefordom (Decanter).

Nedavno sam naleteo na dva članka o naučnim istraživanjima na temu sumpora u vinu, čije rezultate bih da podelim s vama.

Osećaj slasti u vinu varljiva je kategorija jer samo deo osećaja dolazi od neprevrelog šećera.
U grožđanom soku pre početka vrenja uvek ima ista količina glukoze i fruktoze.

Često čujem od kolega da za izuzetan kvalitet grožđa i dobijanje vrhunskog vina treba ostaviti između 0,75kg do 1,5kg grožđa po čokotu, u zavisnosti koga pitate. Niko mi, međutim, kada odredi ovu količinu ne kaže koliki im je čokot: da li se pruža 0,7 m ili 1,5 m, da li ima šest ili 16 rodnih lastara. Možda oni to i znaju, ali bez tog podatka recept im je kao oni iz starih kuvara: „Onda stavite u vruću rernu i pecite dok se ne ispeče“.