Oranž: Vino Istoka rađa se na Zapadu!

Jedan od bitnih faktora za to je stupanje na scenu nove generacije potrošača (pa i vinara) koji posebnu pažnju posvećuju samoodrživoj proizvodnji hrane, zdravom životu i očuvanju prirode, a što je dovelo do snažnog uspona organskih, biodinamičkih i prirodnih vina. Na tom talasu pokrenuto je i nešto šire interesovanje za narandžastim vinima, koja su u suštini proizvod prirodnog procesa, često sa veoma malo aditiva ili uopšte bez njih, ponekad i bez kvasaca.

Inspiracija u dalekoj prošlosti, proizvodnja vina iz amfora

Inače, proces proizvodnje ovakvih vina veoma je star, još od antičkog doba, ali je ponovni uzlet dobio tokom poslednjih 20 godina. Mnogi savremeni proizvođači narandžastih vina izučavaju metode stare i do 5.000 godina, koje su se najautentičnije očuvale u oblasti Kavkaza, današnje Gruzije i Jermenije, gde su vina fermentirala u velikim ukopanim amforama, bila zatvarana kamenom i zatim zalivena pčelinjim voskom.

Dobijena od belih sorti na način kako se proizvode neka crvena vina, produženom maceracijom bobice, ponekad i peteljke, oranž vina nalaze se u kontaktu sa pokožicom od nekoliko sati do nekoliko dana, pa i meseci, u zavisnosti od vizije proizvođača i brojnih drugih faktora. Ovakva tehnika promoviše ekstrakciju tanina, ukusa i boje, a rezultati mogu biti dramatični – punije telo vina, izraženija tekstura i struktura, kao i osnaženi ukus, arome i boja.

Oranž vina se danas proizvode svuda u svetu

Sve u svemu, oranž vina imaju ukus drugačiji od onog na koji smo navikli. Najčešće se opisuje kao robustan, grub, jak, s mednim aromama tropskog voća, lešnika, brazilskog oraha, pomalo nagnječene jabuke, osušene narandžine kore, lanenog ulja, smreke, čak kiselog testa ili sveže lakiranog drveta... Na nepcu je vino velikog tela, suvo, može da poseduje tanine poput crvenih vina s blagom gorčinom koja podseća na voćno pivo. Sve skupa, senzacije su toliko intenzivne da će vas oranž sigurno iznenaditi pri prvom susretu. A posle, kako vam se svidi...

Ima veoma ozbiljnih poznavalaca vina, pa i vinara koji su reputaciju stekli na uobičajenim reduktivnim vinima, a koji tvrde da sada piju isključivo oranž vina, koja, uzgred budi rečeno, imaju i izraženije zdravstvene benifete.

Pionir vinskog oranž preporoda, Joško Gravner

Kada je reč o kvalitetu, raznovrsnosti i broju etiketa, iako se ovakvo vino danas praktično radi svuda u svetu, primat imaju severoistok Italije, oblast Friulija-Venecija Đulija (oni koji su nekada učili geografiju sećaju se da se to tada zvalo Furlanija-Julijska krajina), te slovenačka Goriška brda. Tu možete pronaći izuzetna oranž vina od lokalnih sorti rebula, friulano, pino griđo, a vinar koji je među najzaslužnijima za čitavu tu narandžastu revoluciju je Joško Gravner, koji je prvo ovakvo vino napravio 1997. godine.

- Bio je to iskorak u nepoznato. I sada mi se ponekad čini da sve što smo u startu znali o ovoj vrsti proizvodnje jednostavno ne važi i da tek treba otkriti odgovore na brojna pitanja. Pritom, još je teže aplicirati nove tehnološke zakone i pravila do kojih u praksi dolazimo – kaže Mateja Gravner, vinarka koja sledi vinski put oca Joška.

Dosledno sledi očevu viziju, Saša Radikon

Među oranž pionire u ovom regionu spada i vinarska porodica Radikon, pored Gorice.

- Vina koja su macerirala neko vreme sa pokožicom kolektivno su nazvana „narandžasta vina" početkom ovog veka, zbog njihove često duboke oranž ili ćilibarne boje. To je pogrešan naziv, ali čak i ako to nije nužno lepo ili precizno, ljudi mogu brzo razumeti o čemu je reč – priča Saša Radikon, koji je posle smrti oca Stanka preuzeo 2016. godine porodičnu vinariju u kojoj nastaju neka od najcenjenijih svetskih belih vina „dobijenih produženim kontaktom soka sa pokožicom“, što Saša smatra pravilnijim izrazom nego oranž vina.

Iako oranž danas ima sve više poklonika, u početku je bilo teško objasniti zbog čega je neophodno u vinariji razviti tehnologiju koja rađa izuzetno specifična i slojevita vina neobičnih aroma, često nedovoljnih kiselina za tek nekolicinu oduševljenih konzumenata. Čist hir vinara, dokazivanje ili neka vrsta utopijske naklonosti vinskim precima?

Popularnost oranž vina raste poslednjih godina

I Stanko Radikon i Joško Gravner, oba u blago brdovitom okruženju Collio DOC apelacije, bili su iskusni vinari kojima je smetalo to što se sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka vinarstvo oko njih sve više okretalo industrijskim tehnikama proizvodnje. Smatrali su da to oduzima karakter vinima ovog kraja i krenuli su da traže alternativne metode pomoću kojih bi vinima dali što više autentičnog izraza. Rešenje su pronašli gledajući unazad, u vinsku istoriju i proces duge maceracije belih vina iz Gruzije od pre pet milenijuma.

No, stvarajući današnju liniju The S Label, iz koje su egzotični i začinjeni blend šardonea i tokaja Giulia Slatnik S Label ili pino griđo, Saša Radikon se seća svog oca koji se tih nesretnih godina vinske industrijalizacije setio takođe svog oca koji je čitav niz godina unazad proizvodio bela vina u kontaktu sa pokožicom. Danas Saša prilično radikalno postupa sa grožđem koje desetak dana macerira, nakon čega u velikom buretu odležava još godinu i po za pomenuta vina, dok Venezia-Giulia Jakot i Venezia-Giulia Oslavje maceriraju po četiri meseca pre nego što će otići na dodatne četiri godine u bačvu!

ORANŽ, NOVA BOJA
SRPSKIH VINA!

Za razliku od Radikona, Gravner sortu rebula iz vinograda starih 70 i 100 godina smešta u amfore ukopana u zemlju gde vino tokom deset meseci fermentiše sa polovinom mase bobica. Strast prema amforama rodila se 2000. godine nakon posete Jermeniji, a već deset godina kasnije, posle fermentacije u amfori, njegova vina dodatno odležavaju u ogromnim bačvama od slavonskog hrasta najmanje još šest-sedam godina. Ova nefiltrirana i nebistrena vina nezvanično zvana „selekcija“ prave se samo iz najboljih berbi i pune u magnum boce.

Jedna od glavnih karaketiristika oranž vina je produženi kontakt pokožice sa sokom

Produžena maceracija i kontakt sa pokožicom ima i druge dobre strane, jer uz naznaku taninske strukture produžava vek vinu, što su otkrili još drevni vinari i što omogućava današnjim proizvođačima da ne koriste sumpor, što opet otvara vrata organskim proizvođačima i onima koji preferiraju tradicionalne tehnike taloženja ili pretakanja za uklanjanje taloga. Ili ga uopšte više ne filtriraju...

- U početku smo bistrili uz pomoć filtracije, ali nisam želeo ni sulfite u vinu, a tehnika kontakta sa pokožicom to omogućava – objašnjava Jure Štekar, čija je Rebula Primorska baš takvo vino.

A Stefano Novelo iz vinarije Ronco Severo, još jedan od oranž pionira proizvodnje u ovom kraju, iako je bio oduševljen prvim rezultatima Gravnera i Radikona kaže da je bilo izuzetno teško preokrenuti vinsku filozofiju.

- Kad sam iz osnova izmenio tehnologiju belih vina i krenuo putem duge maceracije i kontakta sa pokožicom, preko noći sam izgubio sve kupce navikle na daleko jednostavnija vina. Svi su mi govorili da grešim, moja porodica, moja banka – kaže on.

Među najznačajnijim proizvođačima oranž vina u regionu, Aleksa Klinec

Ali, danas Stefano zna da nije pogrešio kad pogleda bocu svoje Ribolla Gialla Delle Venezie i još je mnogo takvih primera.

Najteže je izgleda što u ovakvoj vrsti proizvodnje ne postoje ustaljena pravila. Možda je to zato što se oranž vina rade na najprirodniji mogući način, a priroda često ume da odigra neočekivane poteze. Pa, iako se možda ova vina ne svide svakome, o njima se glasno razmišlja i razgovara, ali i ističe sposobnost vinara da najbolje grožđe iz najbolje berbe pretvori u nešto još zanimljivije.

I još nešto što dodatno opravdava povratak ovakvih vina na svetsku scenu: U ovo sve brže doba možda je neophodno napraviti korak u prošlost da bi se zakoračilo u budućnost!

Foto: Arhiva