Bojan Baša: I u paklu očigledno postoje dobri ljudi

Kada mu je u junu 2025. konstatovan rak, adenokarcinom jednjaka, pa je odmah potom  krenuo na hemoterapiju, činilo mu se da je dovoljno jak. No berba maksimalnih 22 tone grožđa dobijenih sa nešto više od 4,5 hektara čuvenog fruškogorskog položaja Matej, najboljih ikada, bila je ujedno i prva koju lično nije mogao u potpunosti sam da odradi. U oktobru operacija duga 11 sati, dobre, a posle dva meseca loše vesti... 

Masivan, čudesni operativni zahvat pri kom je uz karcinom izvađen jednjak i odstranjen veći deo želuca, a od ostataka organa ostvarena funkcionalnost za prehranu, dao je dobar rezultat. Bojan nije gubio na težini, rane su zarasle i nada se javila, a onda je slučajno otkrio tri tvrda limfna čvora.

Bolest se vratila u sistem, operacije ne bi bile od koristi za ovaj četvrti, poslednji stadijum. Jedina mogućnost je novi Protokol - svakih 20 dana Bojan prima žestoku hemoterapiju, a uz nju ciljanu i imunoterapiju (tzv. biološke terapije), te neke nove, dodatne lekove koji svakih 20 dana traže 6.500 evra i koje srpski sistem zdravstvene zaštite (RFZO) ne prepoznaje. Istina, pokriva ih za neke druge oblike raka, dojke ili pluća, ali rak jednjaka ne spada u tu grupu. Nekoliko prvih terapija platila je porodica, prodat je mali stan u Novom Sadu i to je sve. A svakih 20 dana...

Nekadašnji košarkaš, veliki borac Baša bi se uprkos temperamentu možda i pomirio sa sudbinom da ne spada u onih 20% „srećnika“ na koje ove dodatne „pametne“ biološke terapije izvanredno deluju i daju 75% šanse da se bolest povuče, pogotovo uz ogromnu energiju koju mu ulivaju supruga Jelena i njihovo četvoro dece, dok su bez njih prognoze znatno lošije.

No i tu postoji problem -  kraj agonije se ne može predvideti jer posle svakog ciklusa od četiri terapije sledi analiza rezultata i dok god se pacijent dobro oseća potrebno je da je prima kako bi lekari bolest držali pod kontrolom. Baša porodica se bori, ali finansijski, fizički, mentalno, pritisak je ogroman jer je ovo maratonska borba. Mnogo toga bi se rešilo kada bi RFZO pokrio i ove dve neophodne terapije, no kao što je vinogradu potreban Baša, tako je Bojanu sada neophodna pomoć...

Ali ko je Bojan Baša, u krugovima ljubitelja "prirodnih vina" već kultni vinar i moguće je, guru srpskih oranžista?

Dugi niz godina gradeći neprestano svoj „prirodni“ svet na Fruškoj gori, ste se nekako stidljivo skrivali od domaće scene pa se o vinariji Baša kod nas malo zna. Kako je pokrenuta?
- Četvrt veka bavio sam se tuđim parama, finansijama u korporativnom svetu kompanija, banaka, bio CEO, predsednik IO. No malo je novca ostajalo sa strane jer sam sve ulagao u vinograd. Znači nisam imao kamaru para da kupim vinograde, izgradim vinariju, već bi svake dve-tri godine, kad se steknu uslovi kupio tridesetak ari, pola hektara. I dan-danas mi smo „nomadski vinari“. U bačvama je oko 35.000 litara vina koja dugo odležavaju pri čemu nemamo vinariju, već radimo vina kod prijatelja vinara. 

Imate li vinarsku tradiciju, kako ste ušli u svet vina?
- Ne. Otac je bio agronom nažalost umro je od kancera 1998. godine te nikada nije video moj vinograd. Naravno, u studentskim danima bili su tu Kratošija, T’ga za jug, ali radeći za Societe General, kao možda najmlađi CEO u Evropi, često sam išao za Pariz, ili bi neko iz Francuske doneo dobra vina. Imali smo sjajnog direktora banke, bio mi je neka vrsta mentora, pa su se često organizovala druženja sa dobrom hranom i vrhunskim vinom. Tako sam ušao u taj svet negde od 2006. godine. A onda 2007. upoznam ekipu iz Goriških brda. Pre svih, Aleks Klinec, s kojim smo danas i više od prijatelja. Preko njega upoznao sam i druge perjanice prirodnih vina pa krenem da se družim i upijam znanja od Vasje Čotara, Franka Terpina, Stanka Radikona, Darija Prinčića. Tokom dva susreta sa Joškom Gravnerom mi se već javlja ideja da bih iz hobija, uz ozbiljnu korporativnu karijeru mogao da se bavim i jednim malim vinogradom.

Znali ste da je Matej istorijski vinogradarski položaj?
- Kupili smo plac sa idejom da bežimo iz grada, imamo gde da roštiljamo kad dođu drugari. Jedini mi je uslov bio da gleda na Dunav i ima makar malo zemlje da se zasadi vinograd. Jako mi se sviđao čuveni pino griđo Aleksa Klineca Gardelin, duga maceracija kakvu rade u Brdima, u Friuliju. Zaljubim se u tu sortu i 2010. posadim 1.300 čokota sa idejom da pravimo macerirani griđo na Fruškoj gori. Pritom, radeći analize ispostavilo se da je Matej na Fruškj gori, planini vulkanskog porekla, jedan od najboljih terena za vinogradarenje u ovom delu Evrope. Fantastično tlo, imam vinograd od 30 ari na kome su tri potpuno različita zemljišta koja daju svaki svoj uticaj na vino.

Prva berba je bila 2013. godine?
- Bar dve godine pripremam zemlju pre nego zasadim lozu. Uzgojim ječam, pšenicu, ovas da unište korove, obavezno detelinu godinu dana da se podigne količina azota pred sadnju. Đubrivo nismo koristili osim prirodnog i to stajnjaka. Sve je rađeno ručno jer bi bager skinuo dragoceni sloj humusa iznad gline. Krčimo parcele, šikare na kojima niko tri-četiri decenije nije ništa prskao pa ni radio. U vinogradu samo bazni sumpor, preparati na bazi bakra, prskamo čajem od koprive i rastavića, morskim algama. Radimo kompost po biodinamičkim principima, kombinovana organika i biodinamika u zavisnosti od vremena. Nismo sertifikatom uslovljeni, mada mislim da radimo oštrije nego što sertifikat predviđa. Pritom imamo svega četiri do sedam prskanja godišnje što je i za organsku zaštitu jako malo.

A u podrumu?
- Ni sumpor. Čitavu priču na Mateju sam gradio sukcesivno iz ljubavi, živeći na zemlji i poštujući je, gajeći grožđe bez hemije. Koristim divlje kvasce a u podrumu nikakva sredstva, već vina leže u bačvama od 300 i 500 litara dve do tri godine i još toliko u boci gde se stabilizuju prirodno te mogu bezbedno da putuju po dva meseca. Nikad se nije desio problem u toku transporta, bez hemije i konzervansa idu u 13 zemalja: Ameriku, Kanadu, Bangkok. Pregovaramo Seul, tražimo distributera za Japan. Samo je potrebno vreme, ispoštovati prirodu i grožđe.

Jantar je pino griđo, uz njega uzgajate i radite sortna vina od tamjanike, furminta, morave, grašca, prokupca, većinom autohtono grožđe?
- Dok sam sadio deo po deo vinograda shvatio sam da želim da se bavim autohtonim sortama, sa starim klonovima koji polako iščezavaju. Da ih na taj način oživimo i vratimo gde su pripadali. Dve godine sam kod Oskara Maurera radio klonsku selekciju starog, potpuno drugačijeg grašca tako što sam obeležavao i birao najbolje sadnice. Supruga i ja smo uz pomoć prijatelja pronalazili sadni materijal, Miloš Kostić iz Prokuplja nam je dao plemke svog stogodišnjeg prokupca da prenesemo na Frušku goru. U ovome nam je veliku pomoć pružio kalemar Raca MB Pantelić koji nas je pratio u našim ludim idejama. Obožavam furmint koga imam najviše, ali mi se sad čini da je morava, od koje dobijem svega 1.500 boca, taj još uvek neotkriveni biser. 

Ali zašto oranž vina kad ove sorte daju jako lepa sveža?
- Zato što daju još lepša oranž vina :). Sa Paolom Vodopivcem, Čotarom, Frankom Terpinom, grupom vinara sa Sicilije i iz Pijemonta tokom dve nedelje 2012. godine studijski obilazim vinarije u Gruziji. Time sam od starta bio definisan da tu mora biti što manje hemije, što manje intervencije uz apsolutno poštovanje prirode.

A odakle vam znanje?
- Iste 2012. godine sam kupio prvu veću parcelu od komšije. Jedan hektar, pri čemu je cena bila daleko niža nego danas gde se traži i 50.000 evra za tu površinu. I sadio sam veoma gusto, po 7.500 sadnica, ali grožđa ne ostavljam više od nekih 700 grama na čokotu. Maksimalno do 1.100 grama, gde je koncentracija svih sastojaka daleko veća nego kad imate dve i više kila po stabljici. No znanje o vinogradu, o fermentaciji, maceracijama, sam stekao tokom dve berbe na koje me je Aleks Klinec pozvao. Od 6:00 ujutro bi brali, do kasno uveče razgovarali i prerađivali grožđe. Tu sam video da je to krvav posao, da se moraju zasukati rukavi, da žuljevi pucaju. Rekao mi je ako ne mislim ozbiljno, bolje da iznajmim vinograd pa kad se izigram, da ga vratim. A onda, druge godine kad smo završili posao, pita me da li i dalje hoću da sadim vinograd? Ja potvrdim, a on će: „Kad si budala, idi pa sadi“. To je ona priča, platila baba dinar da uđe u kolo, a dva bi da izađe.

Da li vam je žao što ste krenuli vinskim putem kojim se ređe ide?
- Žao mi je samo jedne stvari a to je što nisam krenuo ranije. Danas kad je cena zemlje na Fruškoj gori ovolika, kaže mi vinar Aleksandar Todorović iz Ražnja kroz smeh: „Prodaj to tvoje pa da od tih para ovde kod mene u Ražnju kupimo 100 hektara i radimo zajedno“. A sad nekako i radimo zajedno.

To je to vaše takozvano „nomadsko“ vinarstvo, jer vi ste vinar bez vinarije?
- Bačve pod mišku koje posadimo gde god zgodno mesto nađemo. Gotovo 35.000 litara drvenih sudova za vina nalazi se u tri različita podruma. Pokušavao sam da iznajmim podrum u Sremskim Karlovcima na duži rok ali nisam mogao da nađem adekvatan. Prvu smo berbu uradili kod prijatelja koji je mogao da nam ponudi prostor. Tad kreće kupovina zemlje, pa raste i potreba za prostorom. Tri godine ja, a Đorđe Bikicki možda i duže „gostovali“ smo kod Maurera koji je imao višak prostora. Doista zahtevan posao, ujutro beremo, svoje bačve i grožđe vozimo 120 kilometara na sever, da bi odradili preradu. Kad smo Oskarov podrum popunili do vrha, a pošto je Erne Sagmajster imao, takođe, velik podrum u Kanjiži, prelazim kod njega pa i tu radimo tri godine. Nakon toga sam 2024. u Krčedinu kod prijatelja Dragana Stevanovića (vinarija Breg), a onda stiže berba 2025 i bolest. 

Kažu da rak ne boli, kako ste otkrili?
- Ne boli. Ali uz porodično iskustvo kakvo imamo mogao sam i ranije da prepoznam. Supruzi Jeleni su oba roditelja umrla od raka, čak i njen otac je imao isti kao što imam ja. Moj otac je umro od raka, majka takođe imala tumor, ali ga je savladala, a ovaj moj pritom nije genetski već uzrokovan najverovatnije stilom života, stresom i drugim uzrocima.

Stilom života, zar ne propagirate „prirodnost“?
- Dugo sam bio u korporativnom bankarstvu što je ozbiljan stres i veliki okidač bolesti. Sa druge strane sam veliki gurman i od mladosti imam problem sa želudačnom kiselinom. Gastroenterolog kaže da 30% do 40% ljudi imaju isti problem koji ne leče, čak i ne primećuju. Takođe volim da kuvam, jedem kasno uveče, jako začinjeno, pa na degustacijama ne možeš da biraš kad jedeš i šta piješ. Nije najzdraviji način života.

I...
- U martu 2025. kreću tegobe sa gutanjem baš dok sam sȃm radio rezidbu, svih 28.000 čokota kao vid meditacije u vinogradu. Lepo vreme, gledaš Dunav, režeš lozu uz muziku, milina. I da iskoristim da malo smanjim mojih 118 kilograma menjajući režim ishrane. Krenulo je super, 8 kg skinuo sam za mesec i po dana, pa rešim da pravim pauzu, da se vratim na normalan način ishrane kako ne bih poremetio organizam. Ali nastavi se gubitak težine, naiđe bol u leđima. Probleme sa gutanjem pripisao sam tom spazmu, no situacija kreće da se pogoršava i u aprilu sve teže gutam što ide dotle da ću svaki zalogaj morati da proteram nečim tečnim. I pritisak se pogoršava.

Odmah ste naslutili o čemu je reč?
- Otišao sam na gastroskopiju i već mi je tu reakcija lekara i osoblja bila sumnjiva. Samo su rekli da ne brinem jer imamo sjajne lekare. Niko mi ništa više nije saopštio a rezultat biopsije je stigao kasnije mailom kad sam bio u vinogradu. Dva dana bukvalno nisam imao hrabrosti da ga otvorim bojeći se reakcije organizma dok sam sȃm na Mateju. Sačekao sam da se vratim u Beograd gde smo supruga i ja zavirili u poruku u kojoj je ogromnim slovima stajalo – adenokarcinom jednjaka, izuzetno agresivan. Zagrlili smo se i 15 minuta isplakali, ali sam onda rekao nema vremena za tugovanje, rat počinje. I od prvog trenutka smo shvatili da će borba biti žestoka jer ne pomišljam da se predam.

Što se videlo i u slučaju odbrane Mateja kada je ciglana želela da uzme veliki deo brda i pretvori ga u cigle
- Da, i relativno su se ljubitelji prirode i zdravijeg života izborili za očuvanje istorijskih vinogradarskih položaja na kojima su sremskokarlovačke vinarije sa tradicijom dugom 150 – 2oo godina uzgajale svoja vrhunska vina.

Niste mogli da odradite berbu pre operacije u oktobru?
- Operacija je bila malo pomerena, pa sam dobio nešto vremena da ipak poberem plodove svog rada i pomalo pomognem u preradi. Ova je bolest pa i lečenje trčanje maratona. Iscrpljuje, devastira organizam potpuno, fizički i mentalno uz podatak da malo ljudi izvuče glavu iz stanja u kome se nalazim. Ogroman rolerkoster, stalno u previranju misli, emocija. Teško mi je palo što od juna nemam snage da budem prisutan u vinogradu koliko želim. Pre operacije je bio jedan dobar period kad sam organizovao berbu ali smo polovinu grožđa morali prodati jer nisam mogao da ga preradim. Grožđe koje smo prodali je čisto zlato i mada smo od prijatelja dobili sjajnu cenu, to mi je najteže.

Kako ste preradili?
-  Tih preostalih 12 tona smo preradili zajedno kod Aleksandra Ace Todorovića koji, znajući situaciju reče: „Boki, dovezi bačve, znam da ćeš biti na operacionom stolu pa mi samo kaži kako radiš, uradiću doslovno sve tako od A do Š. Šteta je da takav vinograd u takvoj godini ostane bez vina“. Sad smo za Svetog Trifuna bili kod Ace da probamo vina i stvarno su fantastična, a okrenuli smo i neko jagnje.

Nepopravljivi ste optimista?
- Kažu da najveći uticaj ima mentalna snaga i psiha. Brojni pacijenti u trećoj pa i četvrtoj fazi su ulazili u neobjašnjive remisije gde su tumori potpuno nestali. Što lekovi u većini slučajeva nisu mogli da urade, psiha jeste. Hirurg koji me je operisao, izuzetan lekar i čovek, kad je odlučivao da li uopšte vredi da me operiše rekao je da po mentalnom i fizičkom sklopu spadam u 1% pacijenata koji kod njega dolaze u stanju kakvo je moje. Drugim rečima da sam exceptional patient, savršeni pacijent koji se bori do krajnjih granica i koji se ne predaje. Uz terapije koje trenutno koristim šanse za preživljavanje su drastično skočile, ali sam istovremeno surovo realan i potpuno mi je jasno da ishod može biti koban.

Kako vidite vinariju Baša za pet godina?
- Planirali smo da gradimo podrum baš pred početak korone a potom je usledila svetska kriza pa će podrum da sačeka. Plac za vinariju je iznad furminta, na vrhu brda, tu je struja, asfalt, konfiguracija terena sjajna za ono što želim. Veliki je nagib i napravio bih podrum na tri ili četiri nivoa sa gravitacionim principom. Ionako ne pretačem vino već sve vreme leži na finom talogu. Trebao bi tu biti i neki objekat degustacione sale sa malim priručnim restoranom gde želim da kuvam. Naravno ako izvučem živu glavu.

A šta se dešava sa opremom, vinima ako ipak stvari krenu po zlu?
- Dobro pitanje. Ključna je rečenica: kad se vinar ovako razboli njega nema ko da zameni. Svi misle, ma to je vinarija dok je vinar bolestan ona radi sama po sebi. Ali to ne važi za male vinarije. Vinar je nezamenljiv u vinogradu kad treba organizovati posao, ljude iskontrolisati, pokriti sve troškove. Da li će sve biti odrađeno onako kao da si ti tamo? A ti si stalno na terapijama, nemaš snage da radiš u podrumu i vinogradu, ni u prodaji. Porodica trpi, finansijski si ugrožen. Međutim, ja pre svega radim sa ljudima koje jako volim, u koje imam ogromno poverenje. Naš odnos daleko prevazilazi komercijalni na kome se nikad nije ni zasnivao, već je to relacija poverenja i prijateljstva. Beskrajno sam zahvalan svima koji su moja vina primili pod svoj krov, što su mi pomogli i što mi sada pomažu. Da se meni sad nešto desi u ozbiljnom smo problemu, ali sam i potpuno siguran da bi ta vina završila svoje cikluse sazrevanja, flaširanja, baš kako bi trebalo, i završila u okrilju naše porodice.

Pomaže Erne, Aca, Dragan?
- Naravno. A uz njih je dragocen i biodinamičar Miloš Marković sa kojim sarađujem u vinogradu već tri godine. On je sjajan momak, obrazovan vinogradarski konsultant. Družimo se, učimo jedan od drugoga, razmenjujemo iskustva, to je jedna lepa dvosmerna ulica. A kad je ovo krenulo prošle godine rekao mi je: „Boki, ne moraš uopšte da budeš prisutan fizički, ja sa mojom ekipom preuzimam vinograd. Oni znaju kako da rade, a ti kad možeš da nas obiđeš, obiđi nas“. I tako su odradili 2025. godinu i ovu ćemo tako. I za transport bačvi, grožđa, imam sjajnog čoveka iz Veternika. A i ceo vinski svet kod nas i u regionu se angažovao da pomogne, pre svih prirodni vinari iz Srbije, Hrvatske i Slovenije, kupci, distributeri i ljubitelji našeg vina, ljudi koji se bave vinom kod nas... dobijamo pozive i podršku svakodnevno, i to nam neizmerno znači. Ispostavilo se u jako teškoj i zahtevnoj situaciji gde praktično prolazim kroz pakao, da još uvek postoje ljudi, baš takvi dobri ljudi.

I na kraju?
- Na kraju, kad sve ovo prođe, a verujem kako treba, nadam se da ćemo se svi okupiti na Mateju i napraviti veliku feštu da ovaj užas sahranimo jednom zauvek.   |

Foto: Slobodan Vidović