Napojimo kandidate

Pošto je do zatvaranja tendera za predsednika republike ostalo još dosta vremena, držaću se onih kandidata koji su već predali dokumentaciju, medijima dakako, zna se ko u Srbiji obavlja poslove RIK-a.

Prvo dame. Danijela Sremac, kandidatkinja dijaspore, ako sam dobro shvatila. To što je potomkinja popa Ćire, popa Spire i ruskih careva obezbeđuje joj moje velike simpatije, takve kupaže su mi neodoljive. Ali koje vino da joj preporučim? O ženi ne znam baš ništa, sem onog  što je sama o sebi rekla, a o vinu se nije izjašnjavala. Onda trivijalno rešenje, nešto žensko, slatko. Recimo, beli bermet vinarije Vinski dvor. Proizvođač kaže da je vino aromatizovano dodatkom devetnaest lekovitih trava. Ako su bunike jedna od njih onda se ova kandidatura dovodi u neki logički sklad.

Ni o sledećem kandidatu, Bošku Obradoviću, nisam previše znala. Čula sam za Dveri, i oko dveri, toliko. Pokušaj da saznam nešto o njegovim vinskim preferencijama nije me daleko odveo. Sem jedne kratke vesti koja je doživela stotine copy-paste po srbskim portalima – otišao Obradović na Hilandar, a gde bi, i tamo gotovo sve vreme proveo u vinskom podrumu sa svojim drugarom iz mladosti, koji se u međuvremenu zamonašio. I ja bih, ali nemam drugaricu na Hilandaru, nemam ni monahinju, doduše. Tek, iz lako proverljivih izvora saznajemo da je Hilandar u Grčkoj, iz poverljivih izvora da su kalemovi u hilandarskom vinogradu mahom francuski, a iz online prodavnice da se njihovo najbolje vino zove Savino polje i košta oko 17 evra. Bordoška kupaža: 50 %  merloa i po 25 % kaberne frana i kaberne sovinjona. Što se mene tiče, Boško Obradović može doveka da ostane u tom podrumu, uz Savino polje. Kad ja već ne mogu ni da zavirim.

Vuk Jeremić mi nekako dođe najlakši za napojiti, sve mi je kristalno jasno. Kupaža prokupca i merloa! Odmah pomislite na Vino Budimir i njihovu etiketu Kao da si anđeo. Greška, nema anđela, to ne postoji, ni u životu ni u enologiji. I ne može bilo kakav merlo. Iskupažirala bih, pola-pola, Ivanovićev prokupac i merlo vinarije Džeferson u Virdžiniji. Jeste, pravi Tomas Džeferson, autor Deklaracije o nezavisnosti, svojedobno je posadio vinograd u Virdžiniji, na dva sata vožnje od Vašingtona. Vlasnik je trenutno pitaj boga ko, ali je ime ostalo. I tradicija, oko ove vinarije su svojevremeno rezidencije imala čak tri američka predsednika – Džeferson, Monro i  Medison. Malo li je za pelcer?  Jedino sam generalno u nedoumici oko pola-pola kupaža, obično ispadne neki bućkuriš.

Još jedan nestranački kandidat, Saša Janković. Čini mi se da sam ga videla na nekoj fotografiji sa čašom tamnocrvenog vina u ruci. U redu, ako voli, ali u ovom trenutku nipošto tanini! U predizbornoj kampanji njegovi najbolji prijatelji su izražene kiseline i mehurići. Ukoliko mu otpremnina dopušta, treba da se baci na Babarogu. Ako ne, pomoći će i rizling, sovinjon, šardone, pino blan, smederevka... Pitate se zašto? Zato što su ta vina opšte mesto kada je u pitanju uparivanje s jajima. Nadam se da se to odnosi i na mućkove, kojima će Jankovića gađati sa svih strana i iz svih oružja tokom kampanje.

„Dosta je bilo“, uzviknuće Saša Radulović čitajući ovaj tekst i pritisnuće X!  Što se neće dogoditi, ima on pametnija posla strateške prirode u pogledu kandidature, nego da čita moje tekstove. I ja se slažem da je dosta bilo, X, ne mogu ovde da preporučujem vino celom srpskom političkom galimatijasu. Uostalom, znate onu izreku „u vinu je istina“? Preslabo je vino za Radulovića. Jedino lekovito piće za njega, a u našu korist, je serum istine.

Evo još jednog ex-kandidata kome srećom više ne moram da biram vino. Tomislav Nikolić, posvećeni rakijaš. Toliko posvećen da rakiju peče čak i od šargarepe, piše u sredstvima javnog dezinformisanja. A baš sam zbog te sklonosti prema šargarepama pomislila da mu ponudim neko od ovih modernih, narandžastih vina. E, ali Tri koze roze... pojele šargarepu.

Konačno, najteži izbor, Aleksandar Vučić. Šta odabrati za nekoga ko je po sopstvenim rečima još 2014. bio jedan od 300 najboljih poznavalaca vina u Srbiji? I ko je do danas sigurno postao prvi i najbolji od tih trista, a za koji mesec će vrlo verovatno postati i jedini. Kaže da je najvredniji primerak u njegovoj kolekciji boca merloa Masseto, toskanske vinarije Ornellaia. U zavisnosti od berbe i snalažljivosti, može se nabaviti za oko tričavih 1.000 dolara, skromnost je vazda krasila velike ljude.
Uostalom, nije u redu da Vučiću preporučujem njegova rođena vina. Da je hteo, do sada bi ih već popio. Jedino primereno što sam sama uspela da nađem je Emperor, novozelandske vinarije Scott Base. U pitanju je penušavac, brut,  zgodan kako za slavlja tako i za tugovanje u kupatilu. E, da, i prilično je jeftin.

Ali, tu je još jedna zanimljiva boca. Tabloidne legende pripovedaju kako je Ivica Dačić, inače vitez Vinskog reda sv. Đorđa, onomad našem Prvom Kandidatu doneo poklon od tadašnjeg američkog Drugog Kandidata, Donalda Trampa – bocu Petrusa iz 1966. godine, ni manje ni više, vrednu bar koliko tri ona Masseta!  Trajno neobavešteni i trenutno indisponirani vinski vitez umalo Petrus nije ispio još na putu kući, sâmo nebo i turbulencije u avionu su ga sprečile u tome.

Kakogod, boca je srećom ipak završila gde joj je i mesto, u Muzeju 25.maj, ili gde se već danas čuvaju državnički pokloni. Dakle, imamo i nju na raspolaganju. Mada bih lično oko izborne degustacije iste bila krajnje oprezna. Prvo, Petrus je najčešće falsifikovano vino na svetu, poklonodavac mi je takođe sumnjiv, o poštaru i da ne govorimo... Ali nisam ja ovde stručnjak broj jedan za vina, još manje za falsifikate.