O ličnim vinskim preferencijama
- Tekst Marina Lazić
- Objavljeno u Vino na štiklama
-
Ja sam jedna izuzetno obična zena – obožavam šoping. Kada sam raspoložena za bocu nekog interesantnog vina ili se držim dobrih, starih i proverenih favorita, ili posegnem za nekom preporukom. Obožavam da odem u vinoteku i da se izgubim kao dete u Diznilendu između šarenih polica.
Volim da prelećem pogledom preko nepreglednih polica, uzmem bocu u ruke, pustim da me ponese vetar sa mora koji duva baš iznad TOG vinograda, pustim da me ponese priča koju mi šapuće etiketa.
Onda me uglavnom u maštarijama o divnim predelima i mirisima mora prekine ljubazni prodavac koji zaključi u većem broju slučajeva kako ne znam šta hoću čim mi toliko dugo treba da odaberem. Često imam priliku da čujem i famoznu devizu: „A za koju priliku vam treba?“ Mislim se, svaki trenutak u životu je prilika, stari moj.
Ljudi koji prave vina kreiraju čistu umetnost. Prema svakoj boci treba se ponašati kao prema umetničkom delu, najinspirativnijem muškarcu, kao prema najfinijoj italijanskoj kožnoj cipelici.
Često sledim preporuke ljudi iz sveta vina, Fejsbuk i Instagram vrve od objava savršenih etiketa u još savršenijim kadrovima koji naprosto mame i viču: „Probaj nas, Marina!“ Ponekad, kada probam određeno vino imam osećaj kao da imam kamenčić u cipeli. Na prvi pogled udobna, mekana, sa besprekornim padom, intenzivnim mirisom kože, petom od najboljeg drveta… I onda ti iznenada pocepa čarapu. Opara nežne niti negde kod risa i krene polako uz gležanj, dok sasvim ne pokvari utisak.
Kao što treba dati šansu cipelicama koje su me nažuljale jednom, tako dajem uvek i drugu šansu vinu kod kog mi je tokom prvog susreta nešto zasmetalo. Kao i za određene sjajne knjige i za neka vina treba imati određene godine – ne vredi čitati Kamijevig „Stranca“ na prvoj godini srednje škole, kao što uglavnom ne vredi probati neki prestiž u boci dok vam se receptori nisu navikli ni na osnovne note.
Veoma sam strpljiva, ima još mnogo vina i neispričanih priča u bocama koje čekaju samo mene da mi sve kažu. I srešćemo se jednom.
