Doja i Faro za bluz vedetu

Povod da u jednom od prvih vrelih popodneva ove godine u Beogradu spojimo vrhunsku hranu, vrhunska vina i vrhunsku muziku je nastup Katarine Pejak na predstojećem Wine Gardenu, gde će ova, već u svetskim okvirima prepoznata bluz vedeta biti jedna od zvezda koncertnog dela programa nove spektakularne vinske manifestacije.

Zaljubljena u korene bluza, džeza, soula, i američke kantri muzike, Katarina iza sebe ima četiri albuma. Poslednji, Roads That Cross izašao je u izdanju renomiranog nemačkog Ruf Records, izdavačke kuće koja postavlja standarde na svetskoj bluz sceni i stoji iza serije turneja Blues Caravan, gde već petnaestak godina promovišu istaknute muzičare na koncertima širom Evrope. Katarina Pejak je danas jedan od vodećih učesnika u tom karavanu...

- Ta turneja traje preko cele godine sa prekidima, i za pet nedelja obišla sam više Evrope nego za čitav život. Ipak, ne deklarišem se strogo kao bluz izvođač, pre svega sam kantautor koji se oslanja na bluz, soul, amerikanu, kantri, sva ta granična područja.

Na Wine Gardenu Katarina će predstaviti svoju muziku u novoj postavi tria, u društvu Ane Protulipac na basu i bubnjara Peđe Milutinovića, a repertoar je sastavljen od numera s aktuelnog albuma i nekih njoj najdražih pesama drugih autora.

Iako ventilacija i rashladni uređaji restorana Faro u „Beton hali“ rade savršeno, a mi sedimo u ekskluzivnom VIP odeljku ove beogradske ispostave čuvenog novosadskog restorana Fish & Zelenish, grla se suše pri pogledu na usijanu površinu zamućene Save. Vreme je za vino i ostale đakonije!

Dobro temperirani barikirani šardone Doja Barrique 2016 očekuje pet raznih predjela, dok će Doja Rose od prokupca i merloa morati da se izbori sa čak tri glavna jela. Pa, da vidimo...

U prvom tanjiru je namaz od biljke fave, to je nekakav bob koji izgleda kao žuti grašak kad se preseče na pola, a kuva se sa šargarepom od čega nastaje pire-namaz koji se služi sa paradajzom, mladim lukom i džemom od crvenog luka. Uzdahe izaziva fascinantni sladoled od ajvara na majušnim hlepčićima od rogača ukrašen ovčijim sirom i klicama. Sitni kolutići lignje na žilijen štapićima krompira besprekorno se druže sa grilovanim bukovačama, prazilukom i zbilja jakim sirom. Donesena na sto, ova jela šire divne, osvežavajuće, kiselkaste mirise, ali se brinem kako će strukturni šardone da se uklopi uz sve to. Tu je i jedno od ovde najpopularnijih jela, heljdine rolnice punjene sirom i prelivene medom i susamom. Slano-slatki, a tako jednostavni delikates bukvalno je sljubio šardone, i ne zna se ko je kome više doprineo u ovom savršenom paru koji nas maksimalno hrabri da krenemo u eksperiment.

Pokazuje se kako svako od ovih jela, pa i kombinovano, prati i ističe divne medne note zrelog žutog voća u Dojinom šardoneu. Veliki aplauz za kuhinju i brojne  somelijere restorana Faro! Pitam Katarinu šta joj se najviše dopalo, koje joj je omiljeno piće i sme li vinska čaša da se drži na klaviru negde u dalekom svetu?

- Meni je najviše prijala kombinacija vina s ovim divnim jelom od bukovače sa jakim sirom. Praziluk lagan, pečurka blago začinjena, a onda sir ostavi poseban utisak sa nežnim dodirom origana. I na sve to se nadoveže vrhunski šardone. Pravo iznenađenje je ipak sladoled od ajvara, pošto se i sladoled i ajvar visoko kotiraju na listi mojih najdražih jela. Ovo je korak dalje od ideje urnebesa zato što ga struktura oplemenjuje, tako je vazdušast, a hleb od rogača perfektno ide ispod njega, baš kao i ovo vino.

Katarina, inače, kaže da veoma voli prokupac, ali i druga crvena, baršunasta vina, tipa kaberne ili malbek. Budući da je po završetku čuvene muzičke škole u Berkliju, kod Bostona, deo života provela i u Nešvilu, neminovno se „navukla“ na njihov burbon.

- Pritom, u Americi sam od vina najviše pila zinfandel. To vino me podseća na Mediteran, i ono jeste Mediteran, mada je to istovremeno i vino koje u Americi ima možda najviše oscilacija u kvalitetu. Takođe, moj tamošnji saradnik i muzički producent naslednik je jedne vinarije poznate po malbeku, pa sam često imala prilike da uživam i u dobrim vinima od te sorte. Nemoj samo da ispadne kako sam u Americi samo pila alkohol! One bourbon, one scotch, one beer! (smeh)

Dok uživamo u domaćim hlebovima, tamnom  od heljde, belom sa maslinama i hleb-piti, tankim hlepčićima ispečenim na ploči, stižu glavna jela, ili „proteini“, kako ih Katarina naziva: sporo dinstana jagnjetina nalik na bajadere uz malo praziluka, šargarepe i pirea od celera, file brancina sa crnim maslinama koje sušene na suncu dolaze sa Tasosa uz grilovani čeri paradajz i pire od paškanata, te lokalni specijalitet, istarska ručno rađena pasta, ili pljukanci sa malo bukovače na koju se narenda crni tartuf. Uz ova jela otvara se Rose Doja, boje ratluka od ruže, lagan, leden, pitak. Ne preterano intenzivan na nosu, ali sitnim crvenim bobičastim voćem i reminescencijama na ratluk bogat, ispod hrskavih i živih kiselina rado u naručje prima isto tako hrskav file brancina. Oduševljavaju masline u kojima grčko sunce krcka pod zubima, dok jagnjeće bajaderice oplemenjene pireom od celera postaju još slađe u dodiru sa laganim vinom. Dok se ogromni crni tartuf struže iznad testenine, setim se da Katarina nije odgovorila na pitanje „da li čaša vina sme da stoji na instrumentu u dalekom svetu“?

- Širok je dijapazon mesta na kojima sam nastupala, od Mocartove kuće u Beču, do ambrara Nirvana Road House u Tenesiju. U tom ambaru, recimo, možeš da staviš čašu na klavir. Tu je kavez sa petlom, ali nema zaštitne žice za piliće i nisu nas gađali flašama kao u filmu The Blues Brothers. Kontekst koncerta diktira ponašanje. U Mocartovoj sam kući svirala u okviru Bečkog bluz festivala, imala akustični solo nastup na predivnom Bensendorfer klaviru. To je kuća u kojoj je Mocart živeo u periodu kad je bio najbogatiji, a u podrumu je mala sala sa tim klavirom koji je bio možda čak i previše fin za muziku koju sam svirala na njemu.

U restoranu Faro prosto obožavaju da se igraju kontrastima slatko-slano, pa desert, sorbe od čokolade preko koga ide sos od paškanata i listić nane, dobija puni smisao tek kad se ukrasi sa par zrna cveta soli.

Moram da pitam Katarinu, svira li klasiku ikad?

- Kad želim da se pravim važna sviram „Igru“ od Vasilija Mokranjca u es-molu. Što se moje muzike tiče, ta muzika i zvuk na koji ciljam specifična je mešavina kantri i soula koja potiče iz onoga što je radio Rej Čarls sa Vilijem Nelsonom. To se ovde mnogo ne sluša, još se ređe nađu ljudi koji te harmonije i slaganja glasova kapiraju kako treba. Zato je Ana Protulipac moj omiljeni „singing“ partner jer su nam se očigledno senzibiliteti poklopili.

Dok se poslednje kapi lagano greju u čaši, zanima me koliko pesama drži u glavi?

- Znam ih mnogo napamet, od Željka Joksimovića do Toma Vejtsa, to su stvari koje upiješ kao sunđer. Jako sam inače radoznala kada je muzika u pitanju, nemam taj elitistički pogled šta treba ili šta ne treba slušati. To je možda i uticaj škole u koju sam išla, gde sam postala daleko otvorenija za razne muzičke stilove jer bi, recimo, jedan od zadataka bio da komponujem rep muziku. Mislim da u konačnom zbiru treba naći sopstveni izraz, ne lutati previše u smislu da bi hteo da budeš od svega po nešto, pa na kraju ne budeš ništa.

Za kraj, da li je profesija muzičar na zapadu neki drugi vid života?

- Drugačiji način života, drugačije vreme kada radiš, šta radiš, koliko radiš. Ali, u Americi sam videla mnogo jasnih primera radne etike koju moraš da imaš, gde odnos muzičara prema samom sebi nije mnogo različit od postupanja nekog biznismena. Jedino što je poželjno ako ste umetnik je da nemate taj čisto oportuni pristup, nego da se to izbalansira.

Da li Katarina Pejak uspešno balansira u tome?

- Ne znam, to nije pitanje za mene. Pitajte nekoga ko voli moju muziku ili onog ko je sluša.

Foto: Ivana Čutura