Srpska hrono kuhinja uz Aleksić vina

„Ovo je ubedljivo najbolja radionica na temu uparivanje vina i hrane”, reče neko iz prepune sale već posle prva dva ganga. A ono najbolje tek je predstojalo...

„Moja srpska hrono kuhinja” teško da je bio naslov koji je, sam po sebi, nekoga mogao privući. Ali Maja Aleksić i njena sestra Dragana Janjić, u saradnji sa Darkom Živkoskim u kuhinji, očito su imale poker kečeva u rukavu. A prva ruka otišla je baš daleko u same korene srpskog nacionalnog hedonističkog bića, pa se u tanjiru našla gibanica od heljdinog brašna, sa pavlakom i limetom.

Gibanica ne valja ako se ne omrsi. A „mrs” se zazlatila u čaši. Bonaca Limited, najviše nagrađivano vino ove još uvek mlade vinarije. Šardone raskošnih nota sa zlatom iz Beča kremasto se upio u mlečne slasti nacionalnog specijaliteta. Vino kao da je bilo malo toplije od preporučene temperature, ali uz mlako testo to nije smetalo. Još jedan dokaz širine ovog vina koji je naterao novosadskog novinara Đorđa Simovića, urednika, kako sam kaže, najstarije emisije o poljoprivredi u Srbiji, da da prijateljski savet:

- Ja sam agronom sa somelijerskim kursom, a dedovina na Divčibarama, gde pravimo rakiju, nalaže mi i daje pravo da posavetujem sve prisutne. Potpuno razumem uzbuđenje apropos ovog vina, ali ja u životu bolju gibanicu nisam pio! Šardone je vrhunski, ali nemojte nikad izneti ovoliko dobru hranu.  

Mali lapsus, zamenu reči „pio” i „jeo” u suštini smo razumeli kao veliku pohvalu, kako vinu, tako i hrani. Najbolje je kad se sve stopi u jedno!

Dok se u čaše sipao „vrući” vranac Amanet, Maja Aleksić je napomenula da je ideja i želja sestara, u dogovoru sa šefom kuhinje, bila da se u Beograd donese nešto sa juga Srbije („Osim vina i lepote”, dobacuje neko). Da to bude sir sa Stare planine i lešnik iz Leskovca, po kome je ovaj grad dobio ime. Ali umesto lešnika, došao je lomljeni badem i to posut preko filea prelivenog dimljenim sirom i vrganjima. Iako je na prvi pogled puterasta struktura krema i filea odudarala od snažnih tanina i kiselina vranca, na nosu se desilo čudo. Prožimanje aroma dodalo je gde je nešto nedostajalo i obratno, a pečurke i bademi su ukrotili kiseline i tanine na nepcu do svilenosti, čime je Amanet dobio potpuno novu dimenziju. 

Ipak, naredni sled, teško da je ko mogao oceniti niže od najbolje ocene. Rozbratna odležala 21 dan sa crnim tartufima seckanim na listiće i vulkanskom solju uz izuzetan tamnocrveni snažni kaberne sovinjon Kardaš Limited sa 14 % alkohola. 

„Ako je gibanica bila top, onda je rozbratna višecevni raketni lanser, a Kardaš  je kao vulkan”, našao je neko vezu sa solju sa Etne!

- Ovi tartufi rastu između Leskovca i Vlasotinca – pojasnila je Maja izbor sastojaka, a na primedbu da se hrana hladi dok se svima ne posluži vino, dodala je da i jeste bila ideja da ovaj sled bude relativno ohlađen. 

A kad su voćne i začinske arome kabernea krenule da se ukrštaju sa puterastom strukturom junetine, kao da se kompletna novogodišnja ikonografija prelila u degustacionu salu i lampice i svećice se redom popalile. Pikantni talasi tartufa, nedovoljno snažni da prekriju ovu sliku stvorenu od sunca i grožđa sa juga, ipak su utkali divno dekadentne note da oiviče hermelin koji inače krasi kraljevsku odeždu vinske perjanice kuće Aleksić. 

Ali glavni atribut izneo je pravilno već neko od okupljenih ljubitelja dobre kapljice i zalogaja:

„Da pohvalim, ni na jednoj radionici uparivanja vina i hrane gde sam prisustvovao nije bilo da su sva vina uparena na dva nivoa. Aromatski i strukturno”, reče taj neko i ote mi reč (srećom ne zalogaj) iz usta, jer tekstura rozbratne je uspela čak i tanine u vinu da isprati.

I tu je naizgled bio kraj. Nešto prekratko? A taman smo se zalaufali... Srećom, sestre Aleksić mislile su korak unapred, baš kao što to rade u vinskom poslu i dovele gosta iznenađenja. I to ne gosta praznih ruku.

- Ovo što smo večeras zajedno sa Darkom spremile, za to su ipak neophodni uslovi pripreme iz restoranske kuhinje – objasnila je Maja. – Ali, hteli smo večeras da probamo i damo predlog kako da se nešto slično ovoj degustaciji uradi na drugačiji način, u domaćim, kućnim uslovima. Upravo smo zato pozvali Mirjanu Mimicu koja vodi blog Mahlat i koja je za vas napravila neku drugačiju hranu, da vidite kako bi se ta hrana uklopila sa vinima.

Mirjana je uz Kardaš ponudila šampinjone sa pilećom džigericom i kozjim sirom, pečene sa crvenim vinom uz koje je išao pirinač preliven sosom od pečuraka i vina. Odmah je dala do znanja da u jelu ima veoma malo začina, soli najmanje.

- Pravim sve gotovo neslano jer danas praktično više ne znamo kakav ukus ima koja namirnica jer je sve slano – kaže Mirjana.

Domaća pašteta od pilećeg mesa koja se služi kao hladna salata, planirana je uz Bonacu, kremasta i lepa, savršena uz vina. Ajzberg salata sa suvim šljivama, orasima, kozjim sirom i bundevom nije imala nijedan začin, jer ajzbergu so nije ni potrebna.

Kažu da je uparivanje hrane i vina venčavanje, neka vrsta braka. Ovo je sveukupno bio savršen brak sestara Aleksić. 

Foto: Ivana Čutura