Objašnjavam Ivani da se otkazuje druženje u Krčedinu jer se u ponedeljak očekuju ozbiljni pljuskovi, javlja norveški satelit obešen tačno iznad našeg vinograda.

Volela bih da sam pedesetak godina – starija! Pa da sam onomad, u cvetu mladosti, investirala u onaj vinograd gazda Vlajka Kalenića, na vrh Vračarskog platoa, hektar i po, u trouglu između Mutapove, Njeguševe i Kičevske (danas Maksima Gorkog, nije greška). I bog da me vidi, sve bi mi bilo pod nosom, kuća, pošta, imanje...

Već godinama me zapitkuju prijatelji iz onog drugog, nevinarskog života: „Kada ćeš konačno negde na odmor?” Počinju da mi zvuče i agresivno, posebno u turističkoj sezoni, a ja se uvek branim na isti način: „Čim stanemo na noge zime ću provoditi na Južnim morima“. Dakle, nikad! Ali tu bojazan ostavljam za sebe, uostalom možda sam samo bezrazložno malodušna.

Vinsku Novu godinu dočekala sam očajna i sama. Dobro, preterujem, nego mi je i retroaktivno žao mene, samo kad se setim... Obećali smo se na više pretprazničnih ivenata a Branka spopao virus, decu spopale žurke i šta ću - nekoliko kartona vina u gepek pa na tečni marketing.

Budi me mlađi ženski glas iz zasluženog popodnevnog dremeža:

- Halo, je l to Patkov vinograd?

U vreme dok sam studirala, profesori tehničkih fakulteta imali su običaj da posebno nenadarene studente očinski posavetuju:  „Ti si, sine, izašao iz tramvaja na pogrešnoj stanici. Trebalo je da siđeš jednu ranije, kod Pravnog...“