„Sometimes the magic works, and sometimes it doesn't.“

Da li ste gledali kultni film „Mali veliki čovek“ Artura Pena, u kojem se Dastin Hofman priseća svog života dužeg od jednog veka, a koji ima da zahvali „slabijima“ i „primitivnijima“, Indijancima, dok je od moćne američke konjice, od „svojih“, doživeo sva zla i nečoveštva ovog sveta?

Pre mnogo godina ubila sam izvesnog akademika, svinju od coveka. U romanu, savršen zlocin, ne možeš da robijaš a tebi lakne ko da je izistinski. Citaocima se to toliko dopalo da su poceli da me obasipaju nebrojenim molbama da im nekoga ubijem.

Uvreženo je mišljenje onih koji od vina žive, a da u vinograd ili u vinariju kročili nisu, osim možda za potrebe fotografisanja, kako preko zime vinari nemaju nikakvog posla, te da je to idealno vreme za promitivne aktivnosti. Oni nas kao organizuju, a mi se kao promovišemo. Jer kao imamo vremena. Što je tek polovično tačno.

O plasmanu vina mogla bih da napišem roman, a ne blog, ma sabrana dela bih mogla da napišem, ali drama nije moja književna forma, pa onda hajde samo malo da se očešemo o temu, postrance.

Vinogradarska 2018. počela je dobro, zdravim i naprednim pupovima na lukovima. Ipak bez preteranog optimizma, prethodno leto obeležila je paklena suša, zimus ni snega nije bilo. Neophodna nam je neka ozbiljnija kiša. Možda padne.

Objašnjavam Ivani da se otkazuje druženje u Krčedinu jer se u ponedeljak očekuju ozbiljni pljuskovi, javlja norveški satelit obešen tačno iznad našeg vinograda.

Volela bih da sam pedesetak godina – starija! Pa da sam onomad, u cvetu mladosti, investirala u onaj vinograd gazda Vlajka Kalenića, na vrh Vračarskog platoa, hektar i po, u trouglu između Mutapove, Njeguševe i Kičevske (danas Maksima Gorkog, nije greška). I bog da me vidi, sve bi mi bilo pod nosom, kuća, pošta, imanje...

Već godinama me zapitkuju prijatelji iz onog drugog, nevinarskog života: „Kada ćeš konačno negde na odmor?” Počinju da mi zvuče i agresivno, posebno u turističkoj sezoni, a ja se uvek branim na isti način: „Čim stanemo na noge zime ću provoditi na Južnim morima“. Dakle, nikad! Ali tu bojazan ostavljam za sebe, uostalom možda sam samo bezrazložno malodušna.

Budi me mlađi ženski glas iz zasluženog popodnevnog dremeža:

- Halo, je l to Patkov vinograd?

U vreme dok sam studirala, profesori tehničkih fakulteta imali su običaj da posebno nenadarene studente očinski posavetuju:  „Ti si, sine, izašao iz tramvaja na pogrešnoj stanici. Trebalo je da siđeš jednu ranije, kod Pravnog...“