Uparivanje vina, hrane i kafane

Kada smo pre skoro dve godine najavili prijateljima da će se naše prvo komercijalno vino zvati Knez Miškin, odmah za razneženim ljubiteljkama ruskih klasika javili su se samozvani stručnjaci za marketing. Dakle, isti oni koji bolje od selektora sastavljaju fudbalsku reprezentaciju, provalili su sve planetarne teorije zavere i znaju jedini ispravan recept za svadbarski kupus.

− Genijalno, al' ste pokvareni, razvalićete u Klubu književnika! – pljuštale su pohvale, a ja sam se kiselo smeškala.

Počelo je s „Idiotom“, Knez Miškin

U Klubu književnika bila sam poslednji put otprilike kad i pokojni Buda Blagojević. Mislim, nisam sedela baš sa Sartrom i Simon, Moravijom, čak ni sa Kišom, Pekićem, Kočom Popovićem ili Pekom Dapčevićem, nešto malo sam mlađa, u moje vreme političari su već oko sebe držali svitu potpuno beznačajnih pisaca. Prosto sam s prijateljicom, profesorkom i respektabilnom književnom kritičarkom izašla na večeru. Još tada smo se izmotavale sa svojim mokrim čizmama – zima i lapavica – hoće li nas uopšte pustiti unutra?

Da li je trebalo da ponesemo par svojih knjigu kao propusnice? Propuštene smo i bez njih, moja jagnjetina bila je savršena, ali su mi uz nju servirali i pun lavor neke rukoline babe, toliko žilave da se nije dala preseći tupim nožem već je letela po celom stolu. Da skratim, moja se prijateljica na kraju iznervirala, otela mi lavor salate i sitno ga iseckala svojim reckavim nožem, jela je stejk. Usred tog blama počinju da pristižu prave dame, koje pouzdano nisu čitale lektiru, još manje je pisale, takozvane javne ličnosti. Bez leđa. Mislim, haljine su im bile bez leđa, u decembru, a moćna su im leđa stupala za njima. Imena tih leđa nisam znala ni tada, fizionomije sam prepoznavala sa kioska i predizbornih plakata. Vina se začudo uopšte ne sećam, sem da smo ga pile. Uvek ga pijemo.

Tek, poučena tim traumatičnim iskustvom, na pamet mi nije padalo da našeg „idiota“, Kneza Miškina, uopšte ponudimo Klubu književnika.

Sledeće naše „književno vino“, Alex DeLarge, koje je ime dobilo zbog toga što nam je iz čiste obesti izvrilo na divljim kvascima, našlo je utočište među restoraterima – filmofilima. Ko je još čitao Entonija Bridžiza pored bioskopa i Kjubrikove „Paklene pomorandže“? Siroma Entoni, napisao je genijalan roman. A restoratera filmofila se može izbrojati... na jedan prst jedne ruke.

Naša Molly Bloom, roze od pinoa, nije ni videla kafane. Ovu opajdaru, ovekovečenu u Uliksu prema Džojsovoj ženi Nori, ispila sam gotovo sama, sa specijalnim prijateljicama. Svih šezdeset buteljki. Trenutno proveravamo ko je čitao Bulgakova, ali nije to tema. Niti je ovo reklama.

Inspiracija za roze Molly Bloom, Džejms Džojs i Nora Barnakl

Nego, spustimo se stepenicu niže od famoznog Kluba književnika. Tamo gde smo doprli do vlasnika – vlasnici nas i piju. Što ne znači da smo im na vinskoj karti. Jer put do vinske karte ne vodi preko „sviđa mi se vaše vino“, to je potreban ali ne i dovoljan uslov. U već napravljen dogovor s restoranom prekonoć upadnu neki sa tri kompleta uniformi za konobare, s izvezenim logom vinarije i – doviđenja. Pre će biti zbogom.

Predlažem da naštrikam po tri kompleta rukavica bez prstiju za osoblje, to umem. Misle, zezam se. Istina je, zezam se, mada majstorski štrikam rukavice. Jedan mi se restorater jadao kako ne sme da uzme zanatsko pivo rođenog brata jer ima ekskluzivni ugovor sa velikom pivarom – odneće mu suncobrane i sav baštenski nameštaj! Taj isti nosi naše vino po slavama i rođendanima, dok mu je „vino kuće“ nešto što inače ne okuša. Tranzicijo, i bogu si teška!

Kad smo već kod „vina kuće“, tačnije preporuke dana, jedan od povoda za ovaj tekst mi je skorašnji događaj u Maderi. Od kad imam vinograd retko sam u Maderi. Kad me neko izvede, dakle, bila sam izvedena. Zadatak mi je bio da odaberem vino za prijateljicu i sebe, „izvođač“ nam je bio na viskiju. Odlučim se za belo vino iz preporuke dana, odbijem da ga probam, uostalom dobro poznajem to vino, proizvodi ga dragi kolega, mogu reći i prijatelj.

Priznajem, blebetala sam, prevrtala jelovnik i tek na treći gutljaj shvatila da... Vino je bilo potpuno mrtvo. Dead! Tot! Mort! Muerto! 死んだ! Razumeli ste, makar na japanskom. Crkotina. Da pravim scenu i vraćam flašu? Podsećam, izvedena sam, a „izvođač“ pije nešto drugo. Pri tom mi je kibla predaleko da bih sama pogledala o čemu se radi, na očigled članova diplomatskog kora i fudbalskih trenera. Sačekam konobara, on nam sipa još pomalo, razgovor dalje teče ovako:

– Jaaao, koja je ovo berba? – trepćem, to mi neobično pristaje.

Konobar briše flašu, kao škilji, ne može da pročita:

– 2009 – konačno kaže, s najljubaznijim osmehom.

– Jaaao, diiivno! Ovo mora da je arhivsko vino? – jes' malo sutra, vino od četiri-pet evra, pretpostavljam opremljeno čepom odgovarajuće cenovne kategorije.

– Jao jeste, gospođo! – i on se pridružuje mom jaukanju, razdragan osmeh od uha do uha.

– A ja sam čula da su bela vina sve bolja što su starija? To mu je od onog barika? Devet godina u buretu, pa ovo je maltene konjak? – toliko sam cakana da sam uspela da skrenem pažnju „izvođača“, nije navikao da lupam.

Na svu sreću i konobar se u nastavku sit nalupetao pa smo zamazali potencijalno neugodnu situaciju. Ovo neka ostane među nama, a kolegi vinaru ću već reći šta mislim o njegovim komercijalistima, distributerima, komitentima... kome već, on će najbolje znati ko ga bruka po Maderi.

Mesto gde se vino i čita, „Krokodil“

Ali, rekoh na početku, nisam sklona dramama, čak ni tragikomedijama previše, događaju nam se i lepe stvari. Pre nekoliko nedelja otvoren je Centar za savremenu književnost „Krokodil“. Beogradski ljubitelji pisane reči odlično poznaju njihov festival na kome se svakog leta u amfiteatru ispod Muzeja 25. maj tri dana okuplja hiljade ljudi koji slušaju pisce iz čitavog regiona kako čitaju svoje priče, poeziju...

Sad imaju i kancelariju i kafe u Karađorđevoj. Iz večeri u veče smenjuju se zanimljivi književni programi, uz probrane kafe, kolače, sendviče i grickalice. Jedva da ima gde čaša da se spusti, koliko je puno. Na otvaranje sam im, naravno, ponela naše „književne junake“. I tu su se naselili, za stalno. Današnji pisci i čitaoci nemaju dovoljno para, a ni znanja o vinu, ali mu se raduju. Gledala sam pre neko veče kako naručuju – isključivo prema svojim književnim afinitetima, slabo se raspituju o tome šta je u boci. Što je sasvim OK, mi imena vinima nismo davali napamet.

Ima i onih baš načitanih, svaka čaša drugi junak. Studenti Likovne akademije iz susedstva biraju prema slikama Biljane Pešić s etiketa. Jedan je Amerikanac, slavista, poređao tri različite čaše pred sebe i pokušao da objasni društvu za stolom razliku između prirodnih i selekcionisanih kvasaca. Nisu ga slušali, uživali su. Neki od njih i u Fabuli maloj, naših drugara iz „Šišatoa“, kako se sve lepo složilo na vinskoj karti, obešenjak slučaj. Fali nam neko poetsko vino, samo da nije dvanaesterac.

Ma, samo sam htela da kažem da smo uspeli da uparimo vino i kafanu, barem na jednom mestu, i bez Kluba književnika. O onoj hrani iz naslova ćemo više drugi put i tako mi je trebala samo zbog sitne rime.