50+ (1)

A. Zreli za penziju. Već ste oko vikendice posadili ruže, začinsko bilje, čeri paradajz... i sad vam još samo desetak  čokota fali za bogatu pergolu kakvu ste oduvek želeli. A možda se i ubere pokoji grozdić. Žena je za stonu sortu, računa na buduće unučiće, dok vi šacujete jedno burence koje ste videli na seoskom vašaru, ali ne možete da se setite gde tačno...

B. Potomak nekog Živojina za kojeg vam je baba pričala da je njoj njen deda  pričao kako je imao pretka koji je pravio odlično vino. Imate, dakle, tu tradiciju u malom prstu, dok u velikom džepu imate višak nekih miliona s kojima ne znate više šta biste. Pa onda zašto da ne, volite vino, panama šešire i naočari za sunce, a onaj vaš nazovikum, koji je prošle godine uložio u fabriku hrane za mačke ima da crkne od muke.

C. Enolog ili agronom od iskustva, kome je dojadilo da radi za druge i nema žute banke. Restitucijom vam je vraćena neka zemlja koju ćete menjati za pogodniju, onda krediti, subvencije... stavili ste sve na papir, održivo je.

D. Branko i ja.

Tačan odgovor je, pogađate, pod (D). Nisam vam rekla ko smo Branko i ja, niti je to važno. Dovoljno je da nismo ništa od gore navedenog – nećemo u penziju, nemamo pretke ’u struci’, još manje milione, nijedna diploma koju imamo nije se ni očešala o agronomiju ili tehnologiju. Za Branka je vinograd ispunjenje davnašnjeg sna, za mene novi izazov, sa naglaskom na novi. A vino volimo oboje, postojano, oduvek.  Dovoljno za odluku.

Kakogod, dva hektara pod rizlingom još malo pa ulazi u petu godinu na obodu Fruškogorskog vinogorja (tačna lokacija poznata jedino Ministarstvu poljoprivrede i najbližim prijateljima), prvo vino odležava u tankovima. Četiri godine gradske kolotečine, na istom poslu koji radite decenijama, u istim kafanama sa istim ljudima, četiri puta po deset dana na Halkidikiju, srednji prst, četiri ispita do kraja fakulteta vašeg naslednika stoji ko zakucano, šesnaest godišnjih doba čije smene jedva primećujete... sve to protutnji za čas. Sa druge strane, četiri godine podizanja vinograda duge su kao čitav jedan život. Koji tek počinje, pomislite češće sa radošću nego umorno, mada i toga ponekad ima.

Nemam ovde nameru da pišem memoare Patkovog vinograda, već da podelim sa vama stečena znanja, iskustva, komične i tragikomične dogodovšine iz vinograda, vinarija, sa šaltera, iz laboratorija, „službenih“ puteva, sa vinskih prezentacija i iz kafana u kojima, za promenu, sada češće boravimo poslom! Bez reda, kako se čega prisetim ili kako naiđe nešto novo.

Nadam se da ćete se zabaviti. Ja sigurno hoću.  |