Vinopisci

Priznajem da vinske kritike nisam čitala sve dok nismo posadili vinograd. Vina sam delila na sviđa mi se – ne sviđa mi se; prija mi uz ovo jelo – ne prija; leto je, belo, a može i roze – zima je, daj mi nešto crveno... Istini za volju, pri neformalnoj konzumaciji vina i dalje sam sklona ovakvim binarnim ocenama, jedino sad mnogo bolje poznajem domaće robne marke. Ali sa prvim našim vinom, onim koje smo ponudili ljudima, došlo je na red i finije upoređivanje sa drugim sličnim vinima.

Da parafraziram preterivanje jednog poznatog pisca, vina su kao deca, naravno da ti je sopstveno vino najdraže, najbolje, ali itekako je važno znati gde si otprilike. Uostalom, umesto svog “najdražeg i najboljeg” deteta, koje je recimo zaglavilo u popravni dom, ne možeš već najesen napraviti još draže i bolje dete. A vino možeš. Te za početak počnem da čitam šta i kako se piše...

Prvo me je zbunio nos. Tačnije, šta su sve opisivači vina u stanju da nanjuše, iako i mene nos odlično služi, u stanju sam to smell a rat na kilometar. Belo cveće, krastavci i krokodili, nije nego! Džanarika, mandarina i bezolovni, 98 oktana. Granny Smith, šne-nokle i antifriz... Preteraste, prijatelji. Da bih samo dve-tri godine kasnije uhvatila sebe u sličnoj šašavoj diskusiji s našom enološkinjom Tanjom, nad čašama Molly Bloom, rozea koji je ludački mirisao na jagode. Ali i na još nešto?! Poznato! Vrtele smo čaše mrtve ozbiljne, širile nozdrve, gledale zamišljeno u plafon, pa sve ispočetka, potrajalo je.

– Karmin – izletelo mi je konačno.

– Mmm, da, ali ne običan – Tanja nije bila sasvim zadovoljna. – Onaj starinski karmin, znaš onaj što su babe...

– Grožđana mast! – ipak mnogo duže pamtim od nje, čak i prababe. A ima i neke logike, vino od grožđa i grožđana mast. Jako držim do logike, mada uopšte nisam sigurna da grožđana mast ima ikakve veze sa grožđem. Znam jedino da sa labellom veze nema, a naročito ne na nosu. 

Branko, koji nas je sve vreme posmatrao s vrata i prevrtao očima, samo je odmahnuo rukom i izašao napolje. Ženama nije dobro. U međuvremenu sam se već izveštila i relaksirano opisujem ono što namirišem, mada bi to loše delovalo u kakvoj vinskoj kritici. Recimo, šta bi bile gladiole i mokro kuče na nosu? Pa vino u redukciji. (Uzgred, gladiole su idealan Džoker ako vam fali još neki miris na spisku – uopšte ne mirišu.) Cvetka i Đoleta, moje mačore, nepogrešivo prepoznajem u sovinjonima, fine razlike notiram brojem dana koliko im nisam menjala pesak. I tako redom.

Ukus. O ukusima ne treba raspravljati, posebno ne o mom čulu ukusa, nakon višedecenijskog druženja s nikotinskim štapićima. Nikada ne bih mogla sa sigurnošću da tvrdim da li su, recimo, tanini grubi ili sam spržila jezik sedeći čitavog dana za računarom, paleći jednu na drugu, pa onda bolje da ćutim. 

Boje, hvala na pitanju, još uvek dobro raspoznajem, umem i da ih opišem, ali mi se čini da je to manje važna stavka u vinskoj kritici, najčešće se svodi na pokoji epitet ili sitnu metaforu, bez vrednosnih sudova.  

Konačno pomenuh stilske figure i spisateljske bravure, za mene najzabavniji deo svake vinske kritike. Jednom sam kupila jedno vino da bih doživela gusarski napad na nepce, tako je pisalo. I ostala razočarana, ne samim vinom, bilo je odlično, već nigde gusara. Doduše, prva mi je asocijacija na ovu dramatičnu metaforu bio Kapetan Kuka, moguće da je autor odgledao sve nastavke Pirata sa Kariba pa je iskustvo na njegovoj strani. Šta je elegantni indigo efekat, da me ubijete ne mogu da zamislim, a ne bih baš da žvaćem indigo i farbam zube u plavo da bih shvatila šta je vinopisac hteo da kaže.

Tek, ne radi se o boji, pošto su ovaj efekat povezali mineralni konci. Ili vino koje pleše ča-ča-ča na vodi, a ne pomeša se u bevandu? Nervozni zejtin? Šta je to softano... u šlafroku, a nije ni jabuka ni drusna komšinica? Neki insistiraju na preciznosti, pa je vino softmagnetskikontaktno, jedna reč, što meni opet vuče na onu komšinicu iz prethodnog primera. Muzikalnima vina sviraju bluz ili cvrkuću krckavim kiselinama. Erotomanima draškaju jezik i zavode nepce. Puritanci se izražavaju strogo u retronazalnim kanalima i senzornim ćelijama. Ljubitelji sporta govore o maratonskim završnicama i trostrukom akslu na nosu...

Mogu ovako da nastavim do sudnjeg dana, terabajti su sve jeftiniji, ne bih ni primetila kad počnem da izmišljam primere nalik gornjim. Bar mi to izmišljanje ide od ruke, doduše u fikciji a ne u kritici, bilo čega.  I stoga konačno vo vjeki vjekov ispadam iz konkurencije za vinskog kritičara, makar i šegrta, na stranu cigarete i subjektivnost u proceni stanja sopstvenog nosa. Da bi čitalac poverovao u napisano, neophodno je da i autor veruje svojim rečima. Tako ni najveći svetski romanopisci ne bi bili u stanju da osvoje srca pasioniranih čitateljki herc romana.

A neki su se bogme i okušali u pisanju ljubića kako bi očas obezbedili i unuke, laka lova ponadali su se, i propisno izbrukali na bestseler listama. Greška je u motivu, a ne u veštinama, na tome su pukli bezbrojni ciljani hitovi. Čitalac oseća falš, imitaciju iskrenosti, čak i kada je realizacija neuporedivo bolja od piskaranja poštenih skribomanki koje odista sanjaju verenički prsten i šlep od sto metara koji se vuče po karipskom pesku u sumrak. Ukratko, provalili bi me, jer naprosto ne verujem u praznoslovlje kada je bilo kakav, a ne samo vinski, kritički osvrt u pitanju. Osim kada je obostrano očigledna motivacija zasmejavanje čitalaca. 

Avaj, smeh ne prodaje vino ni vinske kritičare. Vino je, je l te, jedna smrtno ozbiljna stvar. Do treće čaše...

P.S. Zvanična fejsbuk stranica Patkovog vinograda, sticajem nekih komičnih okolnosti i tvrdoglavošću veštačke inteligencije najpopularnije društvene mreže koja neće da nam povrati originalno ime, zove se Vinopisci. Gornji naslov, međutim, nipošto nije reklama. Na našoj stranici nema nijedne vinske kritike.