Grad i vinograd

U vreme kada smo pričali o sadnji vinograda, a mnogo smo pričali, mahom bez osnova, mene je najviše mučila ta priroda. Nije da imam nešto protiv nje, ali u gradu kad padne kiša otvoriš kišobran. Ili ga ne poneseš, što se meni najčešće dešava, malo pokisneš, dođeš kući i presvučeš se. Kad je žega skloniš se u okrilje erkondišna.

Vetar, pa dobro, ne živimo na Floridi. Poplava, teško će se popeti do drugog sprata, na vrh Vračara. Jednostavno, navikla sam da od mene same zavisi najveći deo onoga što mi se događa, i dobrog i lošeg, smak sveta doduše nisam razmatrala, a onda je i tako svejedno. Ukratko, imala sam nedoumicu oko toga kako ću podnositi to s prirodom koju ne mogu da kontrolišem.

Branko je na moje kukumavke odgovarao fatalistički, poučavajući me da je čovek nemoćan pred prirodom, kao da nisam videla Pompeju i zemljotrese na televiziji. I šta sad, svi poljoprivrednici planete Zemlje žive s tim, živećemo i mi. Dobro, kad kažeš. Kakogod, ni slutila nisam šta sve priroda ume da složi jednom vinogradu.

Prve godine nas je držala u pripremnom odeljenju, performirala je samo po avliji. A bogme i ja sam. Letnje popodne, Branko spava, ja nešto čitam, kad odjednom nekakvo dumbaranje napolju. Izađem na trem, iz vedra neba padaju klikeri leda, zabelela se trava, odskaču od ciglene staze, čudo kolko ih je. Izbezumim se. Mislim, nije to bio prvi grad u mom životu, čak ni peti, nije bio ni najjači kojeg sam videla, ali na dva kilometra od kuće, na Patki, sada je desetak hiljada mojih beba-lastarčića, labavo i nevešto vezanih uz pritke, beba, ponavljam!

Izletim u dvorište, umotana u onu šarenu krpu za plažu, dignem glavu u vis, raširim ruke i počnem da psujem nebo. A umem gadno da psujem! Nebo mi je odgovorilo kišom. Mora da je bilo mnogo smešno, scena kao iz italijanskih neorealističkih filmova, ali u koloru. Luda, mokra žena se svađa s prirodom, bogorada, preti. I krene da doziva onog fatalistu, bili smo na putu u vinograd još pre nego što je nevreme prestalo. Rekoh, to je bila samo pokazna vežba, u ataru je i prašina na putu ostala netaknuta, a kamoli naši lastarčići.

U prvom razredu, 2014. godine, učili smo kišu, potop preciznije. Na padini prema Patki vododerina, u nju poispadali stubovi, pokidane žice, iz naplavine u dnu vinograda glavice mladog čokoća jedva vire. Posle smo se celog leta bavili antierozionim radovima, rigole, pregrade, kaskade... doveli smo ga u red.

Drugi razred, 2015. godine, bio je posvećen bolestima. Ništa strašno, svega pomalo, završilo se prvom malom berbom i prvim vinom. Išli smo na popravni iz kvasaca, i oni su neka priroda, hoće da pocrkaju na vrućini, ok, prošli smo.

Treći razred, 2016. godine bio je lak, obnavljanje gradiva. A onda nenajavljen test, galopirajući botritis pet dana pre zakazane berbe. Priroda protiv logistike, nerešeno 1:1.

U četvrtom, 2017. godine izučavamo sušu. Padni već jednom, gaduro, opet se svađam s prirodom, sad sa šeširom i naočarima za sunce. Neće. Retko se prska, bar to nas raduje. Iako je rod smanjen, grožđe je savršeno. Ali teško za rad, sok se ne taloži danima. Vino prva liga, a mi zreli za oporavak u nekoj ustanovi zatvorenog tipa.

Peti razred, 2018. godina, ponovo obnavljanje kompletnog gradiva, svega je bilo. Na završnom ispitu opet iznenađenje. Mušica suzuki u rajnskom rizlingu. Branka nešto napušta fatalizam, spreman je da se bije s mušicama i lopatom ako treba. Ja nabila nos u ekran, čitam naučne radove na jezicima koje ne znam, prevrćem prospetke, konačno potpuno staloženo – ja! ha! – odlučim da ne kupujemo preskupi eksperimentalni organski japanski insekticid, sto evra po hektaru za jedno prskanje, prava sitnica, al' zato možeš i dvaput dnevno ako hoćeš. Ovom zamenom uloga smo kanda zbunili učiteljicu prirodu pa je svoje mušice odnela negde drugde. Malo štete u rajnskom rizlingu, devedeset devet posto vinograda nisu ni pipnule.

Početak ovog našeg šestog razreda, onog njegovog vegetacionog dela, razvaljuje jednako i stanovnike grada i bilje po poljima. Ne znaš ko će se prvi ubuđati, ljudi ili biljke. Kilavo olakšanje, poljoprivrednici pate dvostruko. Branko rutinirano između dva pljuska seda u traktor i po blatu odlazi da poradi šta se može. Krajnji je čas da zavlačimo lastare u gornje žice, korov podivljao, negoduje. I tako do pre neki dan.

- Moram nešto da ti kažem, sedi – zove iz vinograda, ni deset minuta pošto je pošao od kuće.

- Opet traktor? – nervozno pitam, svaki čas mu nešto fali.

- Ne, noćas smo imali grad u vinogradu.

Padao je u krugu od oko kilometar oko vinograda, samo ga je pšenica ignorisala. Mladi kukuruz izrešetan, polegao. Vinograd izgleda jadno. Uradio nam je zelenu rezidbu i defolijaciju bar mesec dana unapred. I redukovao rod, po svome, malo-malo je neki rodni lastar iščupan iz okca. Na onim skraćenim budući rod još stoji, deluje netaknuto. Čekamo cvetanje, pod uslovom da ova čuma s neba ikada prestane, da vidimo prave razmere štete.

A mene uhvatio neki fatalizam, eto to sam htela da kažem.