Adamovići iz Novog Sada: Vina sa gospodskim poreklom

Tabla koja je stajala na fabrici šampanjca Fruškogorac Tabla koja je stajala na fabrici šampanjca Fruškogorac

Tokom 19. i u prvoj polovini 20. veka porodica Adamović je odigrala ključnu ulogu u Novom Sadu, u svim porama građanskog društva. I ostavila duboki trag, kako na polju vinogradarstva i vinarstva, tako i u sferi kulture, privrede, arhitekture, sporta, čak i politike.

Adamovići su bili veoma imućna porodica koja je svoje bogatstvo uvećavala iz generacije u generaciju. Posedovali su značajan broj nekretnina (kuća, fabrika, vinograda, zemljišta) u Novom Sadu i okolini. Sve kuće ove porodice nalazile su se u strogom centru grada.

1
Porodični grb Adamovića, rad Marije Orčić, tehnika slama

Ona najluksuznija, poznata kao Adamovićeva palata, i danas krasi Trg mladenaca. Izgrađena je 1911. godine u stilu secesije kao prva trospratnica u gradu. Bila je namenjena za izdavanje jer je pod istim krovom izgrađen veliki broj luksuznih stanova i lokala. Porodična kuća u ulici Kralja Aleksandra br 4, sagrađena je u drugoj polovini 19. veka. Deo kuće u koji se ulazilo iz te ulice nazivan je „gospodski", a u drugom delu koji sada izlazi na Pozorišni trg, bile su kancelarije, dečje sobe, sobe za poslugu, dadilje i ostalo osoblje. Kuća u Jevrejskoj ulici srušena je krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka.

2 Adamoviceva palata
Adamovićeva palata danas

Adamovići vode poreklo sa juga Balkanskog poluostrva, iz Makedonije. Krajem 18. veka, bežeći od Turaka, veliki broj grčko-cincarskih porodica sa tih prostora bio je primoran da svoj novi dom potraži u Ugarskoj. Među njima je bio i mali Jovan, koji je stigao u Sremsku Mitrovicu. Porodica koja ga je usvojila, sa željom da sačuva njegove korene, dodelila mu je po ocu Adamu prezime - Adamović.

Jovan se za života bavio trgovinom i ugostiteljstvom, a nakon njegove smrti posao je preuzeo sin Stevan. On se sa suprugom Marijom i njihova tri sina doselio u Novi Sad. Stevan je nastavio da se bavi trgovinom što mu je omogućilo da decu pošalje na školovanje u Peštu. Najstariji sin Aleksandar (1839-1906), bio je izuzetno preduzetničkog duha. Posle završene trgovačke škole u Pešti 1855. godine, i praktičnog znanja stečenog u Gracu i Trstu, vratio se u Novi Sad i nastavio porodični posao. Uspešnim poslovnim potezima, Aleksandar je doprineo velikom bogaćenju porodice.

Ubrzo se kod njega razvila ljubav prema vinu i vinovoj lozi pa je posao proširio i na trgovinu vinom. Kako je ta ljubav uzimala maha, tako je Aleksandar počeo da odbacuje sve druge delatnosti, a zadržao samo trgovinu vinom, pridodavši joj i vinogradarstvo i vinarstvo.

Na Fruškoj gori, najpre u Sremskoj Kamenici, a potom i u Rakovcu, na zemlji koju je nasledio, zasadio je oko 60 hektara vinograda. Ubrzo je izgradio moderne vinske podrume a zatim i fabriku rakije, konjaka i ostalih destilovanih pića. Tu, 1876. godinu, Aleksandar je zaveo kao godinu osnivanja svoje vinarije. Veliku slavu stekao je proizvodnjom, flaširanjem i prodajom Karlovačkog bermeta. Na izložbama u Parizu, Trstu, Beču, Bordou i Pešti osvajao je prestižne nagrade za sve svoje proizvode.

Posle doba filoksere, u Novom Sadu, u delu koji se i danas zove Adamovićevo naselje, osnovao je najveći rasadnik u srednjoj Evropi. Taj rasadnik je odigrao izuzetno značajnu ulogu u obnovi vinograda, ne samo na Fruškoj gori nego i šire. Zapošljavao je više od hiljadu radnika koji su proizvodili preko pola miliona sadnica, isključivo plemenitih sorti vinove loze. Zaposleni u rasadniku, pretežno Mađari, od milošte su ga prozvali Šandor, a on je taj nadimak rado prihvatio.

3 i 4
Aleksandar Saša Adamović i Katalog loznog rasadnika porodice Adamović (1910)

Šandor je bio oženjen Anastasijom sa kojom je imao petnaestoro dece. Na istoriju Novog Sada najveći uticaj imali su dvojica sinova, Aleksandar Saša i Stevan. Iako su po temperamentu i životnoj filozofiji bili potpuno različiti, obojica su predstavljali simbol glamura i gospodskog lica Novog Sada.

Stariji Stevan je zvanje doktora pravnih nauka stekao u Pešti i posvetio se advokaturi. Bavio se i politikom, a 1920. godine izabran je za gradonačelnika Novog Sada. Zalagao se za izgradnju zgrade Srpskog narodnog pozorišta, a 1910. godine osnovao je prvi bioskop Apolo.  Obožavao je biciklizam i automobile, te je učestvovao u osnivanju biciklističkog društva i izgradnji prve biciklističke staze u Novom Sadu. Zahvaljujući njemu, davne 1892. godine, prvi četvorotočkaš stigao je u Novi Sad. A ta marka automobila retko je mogla da se vidi čak i na ulicama Beča ili Pešte.

Mlađi Šandorov sin, Aleksandar Saša Adamović nastavio je očevim stopama. Školovao se u Debrecinu, Klosternojburgu kod Beča i u Monpeljeu. Po završetku škole, zahvaljujući poznavanju francuske tehnologije proizvodnje vina, uveo je brojne inovacije. U novosadskoj fabrici šampanjca Fruškogorac, koja se nalazila na početku ulice Petra Drapšina, počeo je sa proizvodnjom prvog penušavca na teritoriji današnje Srbije. Vina ove porodice, na čijim etiketama je pisalo Kraljevski dvorski liferanti, služila su se na dvoru Karađorđevića, u Bakingemskoj palati, kao i na drugim dvorovima širom Evrope.

Saša je bio veliki ljubitelj konja. Iza porodične kuće postojala je štala sa rasnim grlima. Znao je svakodnevno da upregne kočije, paradno prođe kroz glavni ulaz kuće, te ulicama Novog Sada krene do Fruške gore u obilazak svojih vinograda.

6
Etiketa Aleksandra Saše Adamovića (oko 1930)

Saša je vodio računa o svemu a posao je doveo do perfekcije. Vina, likeri, penušavci, kao i žestoka pića punjena su se u najskupljim i najkvalitetnijim bocama. Svaka etiketa predstavljala je pravo umetničko remek delo. Sve je odisalo luksuzom a Novosađani su bili ponosni na svoje Adamoviće.

Nakon Sašine smrti 1938. godine, tmurni oblaci nadvili su se nad ovom porodicom. Svi poslovi pali su na teret Sašine supruge Hilde i maloletne kćeri Anastasije. Njih to nije pokolebalo, naprotiv, herojski su se nosile sa svim problemima. Došao je i rat, oblaci su bili sve tmurniji, ali one nisu odustajale. Loza je i dalje bila živa.

Konačan kraj vinske priče porodice Adamović usledio je po završetku rata kada su im nove vlasti oduzele sve vinograde, fabrike i zgrade. Ostavili su im samo mali deo porodične kuće.

Imperije nema više ali sećanje na Adamoviće živi i živeće i dalje kod istinskih poznavalaca vinske istorije i kulture. Živeće i kod svih koji znaju koliko je ova porodica učinila za Novi Sad i čitavu Srbiju. Ostaje nada da će i oni čija je to dužnost ispraviti veliku nepravdu koja im je naneta.   |

Foto: Arhiva
nazad na vrh