Rinfuse or refuse

Od prve buteljke, one od pet funti, momentalno te zaboli glava. Dobro ti se nije i raspala, popio si vino koje je proizvođač napravio za 0,37 funti! Pedeset dinara! Toliko bi ga koštalo samo grožđe, pod uslovom da ga kupuje u Indiji – verovali ili ne, na svetskim berzama indijsko grožđe je ubedljivo najjeftinije. Tri puta jeftinije od kineskog i šest puta jeftinije od čileanskog. Francuze radije ne bih pominjala, ponestaje mi kafetina.

Pri tom, čak i kao novopečena vinarka znam da u finalnom proizvodu udeo enološkog i ostalog potrošnog materijala, laboratorijskih analiza, energenata... (bez ljudskog rada, još uvek nas drži entuzijazam!) iznosi bogaoca. Upravo shvatam zašto vino zovu „piće Bogova“. Jedini logičan zaključak jeste da te boce, ni prazne a kamoli pune, nisu ni provozane kroz vinograd, tek kolko da vide grožđe! A šta je stvarno u njima još nisam naučila, niti želim da učim.

Urađeno je istraživanje sa ciljem da se utvrdi koliko u stvariš platiš to što je u flaši vina.Ukoliko vam se u Londonu baš pripije vino, ali od (bilo kakvog, makar indijskog) grožđa, spremite sedam i po funti. Hiljadarku! I ispijte ga, na sopstveni rizik. Za pristojno vino platićete trideset i pet posto više. Ali, nismo u Londonu već na nesrećnom srpskom tržištu. U pravi mah sam pomislila isto što i vi trenutno mislite – drugo je Srbija.

I jeste, s tim što su nam otkupne cene grožđa tu negde oko italijanskih, to jest više od australijskih, argentinskih... da ne spominjem Iran, Egipat, Tursku i slične vinarske velesile. Enološki materijal je definitivno skuplji, budući da je uvozni. U cene struje i inertnih gasova se ne bih upuštala, i meni je ovo već previše informacija a kamoli pasioniranom vinopiji koji prati vinske sajtove.

Ukratko, proizvodna cena vina od grožđa, najobičnijeg, urednog i provereno bezbednog za ljudsku upotrebu, veća je u Srbiji nego, recimo, u Italiji. Bez ljudskog rada, budući da u ovoj zemlji svi arbajtuju isključivo iz ljubavi a žive... e ne znam od čega žive. Od blagostanja iz televizora? Uz ovo sitno zanemarivanje, dakle, s ponosom možemo reći (vinska) Srbija je svet!

Ali, da se vratimo za trenutak istraživanju velikog britanskog distributera i njegovoj preporuci: „Ne kupujte vino ispod dvadeset funti ako držite do kvaliteta“. Uostalom, čitavo istraživanje je očigledno i rađeno da bi se engleskim potrošačima poslala ova skrivena reklamna poruka, jer i zarada na ovom vinu je sedmostruka u odnosu na jeftino vino od pet funti. Prosečnog srpskog vinskog potrošača ovo će samo (gorko) nasmejati. Jer on, ovim redom:

• Buteljku vidi kada mu je neko donese na slavu ili rođendan
• Otvori je kada mu dođu neki specijalni gosti pred kojima bi da se pravi važan
• Popije je u svojoj kući nekog običnog dana iz straha da ne cikne ako u izgledu nema tuđih svetkovina na koje je red da ponese štafetnu buteljku iz prvog stava
• Naruči je u kafani na poslovnom ručku ili ako izvede ženu povodom nekog teškog vađenja fleka
• Povremeno i sam kupi bocu jeftinog uvoznog vina, psujući pri tom nezajažljive srpske vinare (vrati se na početak teksta!)
• Edukuje se po vinskim manifestacijama, ovo je već advanced opcija

Šta pije onda, kog đavola, zapitaće se pivopija ili antalkoholičar zalutao na Vino.rs?

Pa rinfuz! Ima svoju malu vinariju koja pravi „odlično domaće vino, ne boli glava od njega, može da se meri sa svakim...“ (slede imena mega vinarija), ne drži do ambalaže, plastika je OK, čak i korišćene flaše od gaziranih pića, i post ekspres je u redu, ama sve je u redu, a cena je ponajbolja. Oni iskreniji prema sebi priznaće i naglas da je količina jedino what matters i neće se mlatiti dalje od prve prodavnice gde plastike uopšte ne nedostaje – makar je ambalaža nova, nekorišćena, i to po cenama voćnih sokova, onih koji su videli voće koliko i ovo vino grožđe!

Imajte na umu da uvozno vino iz boce koju ste platili hiljadu dinara vredi dvesta dinara.Da se ne lažemo, i mi po kući najčešće pijemo rinfuz. Doduše sopstveni, pa smo sugurni da je tu jedina ozbiljna ušteda na bocama i čepovima. Ali i svesni da su čisti proizvodni troškovi tog vina vidno veći od onih za koje se na crnom, i ne samo crnom, tržištu može naći rinfuzno vino. Imamo i mi neke svoje male vinarije od kojih ponekad kupujemo crveno vino, kako im se isplati?

Isprva mi ništa nije bilo jasno i tražila sam grešku u nama, sve bezuspešno pokušavajući da smanjim troškove. Oči su mi prve otvorile kafedžije. Jedan priča kako je oterao starog dobavljača „jer pravi mnogo jako vino“, pa gosti popiju samo litar a odu kući četvoronoške i još se posle žale na glavobolju. A lepo mu je govorio da to razvodni, on baksuz neće iako bi im se obojici više isplatilo. Drugi neće ni da proba vino, „burazere, mene baš briga šta je u tu flašu, nego kolko to košta?“

Trećeg ne zanima što mu je vino kuće grozno i loše ide, i tako živi od piva, „a vino dok prespeš, pa bokalče, pa voda, pa jedna čaša, druga... ko će s tim da se bakće, još da im tražim bolje!“ Na nekoliko mesta sam kao zadovoljno treptala nad nekim kiselišima i raspitivala se koja je vinarija u pitanju. Nikad čula. Hajde što ja nisam čula, ali nije čuo ni Google, ni APR, kako li je onda tek čula neka od sertifikovanih laboratorija koja treba da izda upotrebnu dozvolu?

Rinfuzna vina pune i velike vinarije, tu je računica donekle jasna. U mogućnosti su da u delovima svojih vinograda preopterete čokote, što rezultira jeftinijim grožđem slabijeg kvaliteta; ili da budzašto uvoze polufabrikate od još tužnijih od nas; gotovo svi poseduju skupu tehnologiju za izvlačenje vina iz taloga...

Ukratko, ova vina su lošija od onih iz buteljki istog proizvođača, onih na kojima je stekao ime. Koliko para toliko i muzike. Ipak nešto i preplatite – brend. Doduše, uvek ću u iznudici u kafani ipak radije popiti čašu „firmiranog“ vina iz kartona, nego vino kuće iz vinarije „Daleko joj lepa kuća“. Ko velim, tehnolozi u velikim vinarijama valjda unutra razmute i neki aspirin, probiotik, štatigajaznam, pa će posledice trpeti jedino moj novčanik, jer tu čašu obično prodaju po ceni kao da je iz buteljke, ali ne i za moj želudac.

Da rezimiramo: Ukoliko ste trajno navučeni na jeftini rinfuz imajte na umu da ili uopšte ne pijete proizvod od grožđa ili je vaš omiljeni, pouzdani, mali vinar u ozbiljnoj finansijskoj stisci. Ako ste pak od onih gadljivih na plastiku, imajte na umu da uvozno vino iz boce koju ste platili hiljadu dinara vredi dvesta dinara. Iz domaće buteljke za iste novce dobićete mnogo više. A vaš omiljeni vinar zaraditi manje, ali to je neka druga tema...