Vino iz majstorske radionice

- I ja pravim vino kod mene u selo, dobro ga napravih al' malo ga ima - govorio bi mi često Goran Kostić, auto-mehaničar iz komšiluka poznatiji kao Đoša.

U želji da ga impresioniram (a i da budem siguran da će se ljudski pozabaviti mojim autom) povremeno mu donesem neke srpske vinske perjanice. Naravno, očekujem da čujem kako je oduševljen tim vinima i eventualno neko poređenje s njegovim, ali nikad ništa o vinu prozborio nije. Sve do ove zime kada mi reče: „Hoćeš da probaš moje vino?“

Grohotom sam se nasmejao dok je iz boce od kisele vode sipao crvenkasto vino u malenu rakijsku čašicu. Kako ću to da zavrtim, pitao sam se kroz smeh. A onda me baci u nesvest: „Probaj ovo belo, idem po crveno u gepek“. Taj gutljajčić crvenkastog vina kojeg je on nazvao belim iz najmanje rakijske čašice koju sam video u životu doveo je do eksplozije u mozgu. A kada se prašina slegla, jedna misao blistala je pulsirajući na bistrom februarskom nebu iznad automehaničarske radionice: Eto dokaza da je sve oko nas genetika! I eto odgovora na dilemu zbog čega srpski vinoljubac in ženeral kupuje slatko i jeftino vino sa police supermarketa u milionima litara, a fine i slojevite etikete odlikovane svetskim medaljama najčešće ostavlja maloj bari punoj vinskih poznavaoca i kritičara. Ma koliko prednost njihovu mi vinski nosevi isticali.

Jer slast i pitkost Đošinog vina, pravog & prirodnog s osunčane zemlje Srbije, ono je što pamte naši vinoljubački geni. I što ponekad nesvesno potražimo na polici ili u slatkim ice wine, kasnim (predikatnim), sotern, ili ala porto i šeri vinima. Ako već ne u litrenjacima domaće proizvodnje.

Svi majstori vole da popiju, majstor Đoša auto-mehaničar iz komšiluka

A onda je na red došlo crveno vino mirisa voćnih karamela. Svileno i podatno na nepcu ostavlja dovoljan trag tanina da prekrije ozbiljnu dozu slasti i fingira teksturom završnicu zrelog crvenog voća. Koliko ima šećera, pitam?

- Ništa nisam dodavao, - uvredi se majstor pa nasu još jedno belo zagasitije boje od ružice.

Otkud u belom vinu tako primetni tanini i obojenost, hteo sam da pitam, ali je rešenje jednostavno u kupaži. Veoma zrelo grožđe sorte smederevka, tamjanika i malo prokupca što ostane od crvenog odradili su dobitnu kombinaciju izrazitu na mirisu i nalik na dugomacerirana vina zbog snažnih, blago oporih ali prijatnih tanina. Na ukusu jedva osetan dodir CO2 koji ubrzo nestane, uz nešto manje slasti od crvenog, i opet sve u balansu. Vrlo pitko, blage i ne preterano duge agrumske završnice sa koricom mandarine i nekog lekovitog bilja.

Đoša u svom selu Sekicol između Lebana i Bojnika, tu gde je Caričin grad kojeg je podigao car Justinijan, radi vino od grožđa iz vinograda koji je sam podigao. Vinariju, naravno, nema, a sa 15 ari i nekih 600 čokota dobije 200 litara crvenog i duplo toliko belog vina. Njegovi su vinograde gajili skoro pola veka, ali je ovaj Đošin napunio tek desetu godinu, objašnjava jakim akcentom „iz Leskovac“:

- Iznad kuću ima kamenjar gde sam sadio, beluštrak kamen onaj, kad ga izvadim rekoh tu ću gi vinograd da posadim. Znaš kako je napredan, onoliko su mi čokoti debeli. A još gore iznad je sve zaraslo gde su stari vinogradi, napustili ljudi, sve umrelo i tu je većinom sve prokupac i plovdina bio. Celo brdo. A ja sam vinograd podigo pored kuću, kad izađem odma da mi je tu, ali nisam lozu puštio na oni malecki špaliri.

Đoša je postavio betonske stubove i žicu za smederevku i tamjaniku, te prokupac, frankovku i merlo, pri čemu grožđe uzgaja u visinu, u dva reda.

- Crno vino mi 21 dan pod kominu stoji. Probam ga, ako mi se ne sviđa ostavim ga još nedelju više. Belo kad smuljam ujutro otočim. Pravim vino u belu plastiku, nikad u crnu, ubacim crevo i zaptivam sa silikonski kit. Ranije sam koristio brašno, ali brašno oće da popusti, vino da se ukiseli. Sad izbušim bušilicom rupu i uzmem ventil za tubeless gumu, izvučem iglicu namestim crevo i gurnem u vodu. Imao sam ranije i drvo, bačve, ali to je otišlo.

Prokupac stavlja u belo vino jer mu se tako više sviđa, daje mu neki šmek, aromu. I nema veze što je crveno. Sumpor ne stavlja uopšte. Pitam, posle koliko se pokvari? Gleda me zbunjeno, kaže: „Nikad“! A zbog čega je počeo da radi vino i skoro svaki vikend prevali par stotina kilometara do sela iako je radionica na Novom Beogradu puna automobila i potencijalnog novca.

- Svi majstori vole da popiju i svi pravu vino i onda je mene to navuklo da posadim i da gi pravim. I još zato jer gotovo sve u selo dole izumire, bagrem raste na sve strane. Zato posadim vinograd, a inženjeri iz Porečje Vučje (nekada najuspešniji poljoprivredni kombinat južne Srbije privatizovan i prodat 2020. godine, prim.) kojima popravljam kola, oni me naučili kako da napravim vino. I sad sam pravim.

Polako, već u razgovoru shvatam da je to vino koje pijemo upravo onaj nektar na kojem je stasavala vinska Srbija poslednjih nekoliko vekova.  Pitam ga da li možda nešto i proda?

- Svi tamo u kraj imaju vino, a kad krenemo u lov, svako ponese, neko kiselo, neko ovo, neko dobro. No kad probaju moje, svi viču prodaj mi. Moj ćale prodavao, 180 dinara litar, ja se svađam s njega da ne prodaje. Nisam mu dao. Od prošle godine, zapečatili smo prodaju.

Odoh kući tužan. To vinski geni jauču, kukaju za domaćinskim tradicionalnim vinom dok mi u glavi zavija ona narodna „Kasno Marko na Kosovo stiže".   |

Foto: B. Vidović