Dva dragulja s margina Beogradskog salona vina

Galama, gungula, stotine poznatih lica, grljenja, ljubljenja, „zdrav ti meni i živeo“. Pa onda zvon kristala, evergreen sound što se sa preliva preko procenata alkohola, kiselina i odličnih pH vrednosti, izmaglica žutih, oranž i crvenih etiketa što grgoljaju kroz grla izuvijanih dekantera kao kroz zube gargojla (onih jezivih iskeženih bića što krase drevne fasade, pa i postradalog Notr Dama) tek povremeno presečeni pobesnelom penom nekog penušavca...

Ovo još uvek nije scenario strave i užasa, ali kad vas u toj gužvu neko zgrabi za ruku, kad vas zgrabi čak nekoliko ruku u kratkom vremenskom roku uz savete proverenog vinoljupca tipa „ovo moraš da probaš“, onda se vinska bajka očas pretvori u vinsku noćnu moru. I vice versa kad na kraju cilj opradava sredstvo.

Opravdanje br.1

Prvo takvo „moraš da probaš“ dolazilo je iz Austrije. Momak očigledno jazzy fazona, skučen na tek nekoliko decimetara prostora, na okrajku štanda uvoznika Silbo, što mu uopšte ne smeta s obzirom na gabarite i srdačnost. Onako sav izdužen, naoružan osmehom toči neštedimice Kollwentz Gloria šardone cenovnog razreda oko 60 evra. I verovatno doživljava katarzu dok posmatra lice degustatora koje se takođe polako izdužuje u neverici. Pa ovo je sveti gral šardonea!

Endi Kolvenc, nova generacija vrha austrijskog vinarstva

Endi Kolvenc (Andi Kollwentz) i njegova porodica ispisali su istoriju austrijskog šardonea i bukvalno ustanovili pojam „velika vina Burgenlanda“. Vino je neverovatno, bilo da probamo berbu 2009 od koje zastaje dah, ili onu osam godina mlađu koju ponosno sipa radi poređenja. Gotovo da ne postoji razlika, a elegancija, po mom skromnom mišljenju, nadmašuje najbolje primerke Burgundije. Sve postane jasno kad saznate da porodica Kolvenc proizvodi vina od 1775. godine, po čemu je jedna od najstarijih u Austriji, kao i da je Endi tvorac dva cru vinograda Tatschler i Gloria, čije plodove upravo upijamo.

Na padinama planine Lejtagebirge i visini od preko 300 metara, iz vinograda punih krečnjaka, šardone se proizvodi od 1150. godine prema pisanim podacima! Endi tvrdi da je sa 25 hektara vinograda njihova vinarija zapravo mala, da 110.000 boca godišnje pune vinom isključivo od svog grožđa, a da su čuveni i po crvenim vinima od frankovke i cvajgelta. Njegov otac Anton, iako zvanično vinarska ikona suvih belih vina, proglašen je vodećom figurom „austrijskog crvenog vinskog čuda“ pre 1980. godine.

A kako nastaje fantastični Kollwentz Gloria šardone koji može da odležava niz decenija?

- Tako što se odradi dobar rad u vinogradu i postigne visoka zrelost. Vino leži na talogu barem godinu dana, a posle 18 meseci ga flaširamo. U međuvremenu manje-više ne radimo ništa – smeje se Endi.

Opravdanje br.2 (uz bioskopsko platno)

„Pričaj mi o sreći“ pevao je Oliver Mandić dok je pravio dobru muziku. Upravo se taj citat može iskoristiti ukoliko voliš miris soli i Dalmacije u sortama pošip, plavac ili crljenak sa prefiksom „naj", a popustiš pod ultimatumom „moraš da probaš ovo vino“ i staneš za štand tebi nepoznate zapadno-susetske vinarije.

Vinarija Kraljvski vinogradi su više od vinograda i vina, to je i bioskop na otvorenom, a čak se i boce  linije Punta Skala zatvaraju inovativnim kristalnim zatvaračima

Dok kušaš vino iz Kraljevskog vinograda, daleko je tu manje pompe u čaši nego kod Kolvenca, no to opet ne znači da sjaj dragulja ne izbija u oči, nos i nepce. A ono „naj“ odnosi se na najsevernija vina ovih sorti u Hrvatskoj.

- Imamo najseverniji pošip, plavac, crljenak – veli Zoran Pantalon, direktor vinarije Kraljevski vinogradi, smeštene malo iznad Zadra. – Mlada smo vinarija bazirana na domaće sorte, jedino što plavac nije onaj klasičan sa juga kakav prave kolege Dalmatinci. Naš je svežiji i laganiji, ali mladi su to vinogradi, posađeni 2010. godine. Naši domaći ljudi koji znaju šta je plavac većinom nisu zadovoljni, smatraju da je previše light, dok ga kod nas u konobi i kušaoni stranci cene i obilno troše.

Nije ni čudo, običan pošip je 60 kuna (neće da mi otkrije da mu je tri godine zaredom pošip bio najbolji pošip srednje i severne Dalmacije na festivalu u Benkovcu), plavac 65 kuna, crljenak 75 kuna, što je između 8 i 10 evra. Pored osnovnog postoje dva ozbiljnija vina od pošipa Barrique i Prestige, gde su se malo „igrali“ u bačvama po 2.000 litara, radili kombinacije običnog i barikiranog. Imaju i zanimljiv roze od plavca malog i crljenka sa 38 hektara, gde je jako gusta sadnja.

- Oko 8.000 čokota imamo po hektaru, što je nekakav stari dalmatinski način – objašnjava Pantalon.

A koliko je priča ozbiljna, dovoljno je reći da u vinogradu postoji pravcati bioskop gde se održavaju filmski festivali, sve sa pogledom na more. Ovo inače pričam ako zabasate na zapad, da vam pravi a opet neobični best buy bude na umu.

Vinska je priča, večita priča čuda, samo je treba otkrivati.