Kardinalna greška

Srećom, gosti behu „staroverni”, oni tradicionalni, spremni da oproste te neke manje i veće propuste u procesu slavljenja slave (kod ovih novovernih nema milosti, pa se nadam da ovo i ne čitaju), naravno uz dobro vino. U tom smislu, već na prvo zvono (na vratima, ne sa crkve), posegnem rukom u pro‘lađenu arhivu i izvučem prvi roze koji se tu dede.

I naravno, shvatate da je kardinalna greška potcenjivački otvoriti bilo koje novo srpsko vino, a još veća ostaviti ga ženskom auditorijumu na degustaciju bez nadzora

U magnovenju učini mi se da je „ona” neka, neugledna etiketa, dobra za zagrevanje ili prosto zalivanje gurmanluka. Na brzinu je otčepim, sunem malo u dve, tri čaše i ostavim na šanku. Gusta, rumena al` nekako tamno, na šipak il na džem od istog, „starinska” da ne kažem. Arhaična čak. Istrčavajući iz kuće (po to žito) ša‘nem ženi na uvce: rastegni ovo vince dok ne dođem, pa ćemo onda da nudimo prave stvari. Jes‘, sram me bilo, i bi me sramota. Srećom poslastičarnica blizu, pa se vratim za par minuta, baš u pravo vreme da čujem njene drugarice kako srkuću sa uživanjem i hvale vino do neba. Ma što dobro miriše, a kako je ukusno. Poslastica, koje ti je ovo vino, pošto je, gde ima da se pazari? Zbilja koje, pretrnem i očajnički tražim bocu po kućnom horizontu. 

Sad vidim da etiketa jeste malo jednostavna, malo demode, ali ipak u naznakama elegantna. Merlot 2014 kaže latinica, a onda po Vuku: Подрум вина Рашковић РОЗЕ. Muški baš, roze, a ne rose. Jer u vinu ni trunke ruža, jagoda, malina već samo ti neki gusti, suvi a ipak mesnati šipkasti slojevi, što se kao fine palačinke punjene ambrozijom slažu jedan preko drugog spremni da se peckajući pokače i polepe po čulnim receptorima. Lično, malo me smara definicija Župe Aleksandrovačke kao sinonima za vinsku tradiciju, ali počevši od etikete, preko fino, mada ne 100% savršeno izvajane boce, pa sve do zadnje kapi, ovo jeste najbolja tradicija srpskog rozea ali, za razliku od „najbolje srpske vinske tradicije“, upakovana bez greške u Pjer Karden vinsku izvedbu (što bi rekla braća). Elegancija, individualnost i odmerenost sa puno estetske samouverenosti u besprekorno odmerenih 11,5 alkohola uz tonu ekstrakta.

Voleo bih još nešto da dodam, ali ono malo kapi što sam uspeo da otmem od (ženskih) gostiju, jedva da je bilo dovoljno za ovu banalnu analizu pri čemu sam jedino siguran da ovom merlou zagrevanje u čaši ne škodi, naprotiv. I naravno, shvatate da je kardinalna greška potcenjivački otvoriti bilo koje novo srpsko vino, a još veća ostaviti ga ženskom auditorijumu na degustaciju bez nadzora. Mislim, bez da odaspete pošteno u svoju čašu čim čep izleti, zar ne? Jer ubrzo je već odavno kasno.