Beogradski Salon vina 2015: Jedan sat menja sve

Otkud taj silni optimizam, pitate se? Verovatno zato što je berba 2015 nekako manje više srećno prošla. Pa i zato što nas je povremeno bilo toliko da ni kap ne bi mogla da padne na crveni tepih velike dvorane (mada bi se negde do 15 časova još uvek svi međusobno poznavali, što znači da su pravi posetioci tek tada nadolazili). Brojni gosti i znatiželjnici iz regiona, ljudi od reči poput čuvenog putopisnog vinoljupca Željka Garmaza, ili oni koji svoje nedovršene vinarije nose samo na ekranima mobilnih telefona, odobravajuće su analizirali predstavljene etikete. A posebnu medalju za spas svih prisutnih zaslužili su oni što su neštedimice promovisali mesne i druge poslastice u unapred izgubljenoj bici da naseku dovoljno salame, mortadele, kulena pre nego ih hedonistička masa uz testenine i kuvane dagnje u slast proguta. Da nije bilo njih, ko zna šta bi bilo... 

Jer vinska je kultura očigledno u punom evolucionom zamahu. Hiljade prisutnih degustatora već sasvim pristojno komentariše berbe, stilove, pa i promašaje. Radionice su dupke pune, a posebno ohrabruje činjenica da je par slobodnih stolica ostalo jedino tamo gde je fokus bio na uparivanju hrane i vina, što će reći: nije bio cilj samo najesti se i napiti!

Ali krivulja naše vinske kulture ipak ima jednu opasnu krivinu i dečiju bolest. U vezi s vremenom. Ušao sam na radionicu u 18:30 pomalo tužan što sav taj vinski raskoš i nasmejane ljude ostavljam za jedan čas iza sebe. Kad sam izašao, bilo je očigledno da je neka kataklizma protutnjala Salonom. Već je bilo stakla po podu, hod prisutnih daleko od onog koji bi prošao na vozačkom alkotestu američke policije. Sve do tog trenutka bilo je idealno uz opasku da sam često poželeo da ima bar neka stolica da sednem. Tada sam shvatio da je dobro što nema, jer ovako morate napred i samo napred, u nove pobede, do novih vina i vinarija. Nema opuštanja, nema predaje.

Salon je zaista doneo brojne novitete. Uz novu Stobi premium liniju, moglo se probati i slovenačkih oranž vina, penušavca sa zlatnim listićima. Čuvena se hrvatska vinska armada sa svojim rodonačelnicima hrabro postrojila braneći tradicionalno dobre pozicije od novonastale srpske vinske jurišne konjice. Nož u leđa svoj toj bratiji pokušale su da zadaju Plantaže novom premium linijom „Stari podrum”. Jesi li probao? – pitali su mnogi za taj čistokrvni Vranac i kupažu sa petit verdotom iz najbolje berbe ikada – 2011. godine. Bogato, šta drugo reći? 

Sto gotovo zakrčen etiketama ponudila je porodica Vukoje, a u centru interesovanja belo vino od sorte pinot noir Burgundac bijeli 2013. Izvanredno, čista vinska perverzija! Verovatno jedno od najboljih belih vina na Salonu.

Kod crvenih, kako je samo teško odlučiti se, ne za jednu etiketu, nego prvih 50. Zaista, uz veliki broj fantastičnih vina, kako iz regiona, tako i ostatka sveta, kad u ovu priču uključimo domaće vinare i ono što su ponudili, gledajući samo novitete, onaj optimizam, kao neka velika snaga, i sad me tera da se naježim.

U foajeu prvo nailazimo na Vinariju Janko. Regionalni pobednik Decantera, Zavet Stari, elegancijom se može nadmetati samo sa Jankovom suprugom Jelenom Vasić, čijeg se outfita ne bi mogla postideti nijedna svetska modna kuća, naprotiv. Ali klasičan Zavet, dostupan je svima i nailazi na opšte odobravanje.

Na ulasku u dvoranu Mija Radovanović i magnum Cabernet Sauvignon Rezerva 2012, sa pečatom od 24 karatnog zlata. Da označi dvostruko zlato iz Bergama za ovo posebno vino, ali i 25 godina rada naše najstarije male velike vinarije.

Ubedljivo najveći štand zaposela je Vinarija Kovačević. Za one koji znaju, tajna je bila skrivena u dekanterima i na ledu. I više od 24 karata je teško staro zlato, ta boja u dugo najavljivanom Kovačevićevom vinu iz amfore koje se sada prvi put pojavilo u javnosti, ali bilo je tu još vrednih belih arhivskih kapljica iz 2007. godine. Oni koji znaju manje, rado su pili Aurelius, Chardonay ili laku liniju Orfelin, u pokušaju da saznaju zbog čega se Haris Džinović toliko dugo zadržao baš na ovom fruškogorskom štandu u razgovoru s vlasnikom vinarije. 

Dok smo na Fruškoj Gori i obodima, fruškogorska vinarija Quet izbacila je jeftinu i živopisnu seriju solidnih dvolitarki Fruškać, po uzoru na Irišku vinariju, za svega 500 dinara po boci. Vinarija Belo Brdo predstavila je „radioničarima” seriju vina iz 2011. koja je svojevremeno u Beču pokupila šest zlata i donela im titulu Vinarija godine, a prisutne oduševila gotovo narandžastim rozeom od pino noara, baš kao i izuzetnim pinoom u kategoriji rezerve koji je posle 18 meseci u bariku i godinu dana u bačvi, već mesecima u boci. I dok se u ovoj vinariji kuva novi Alma Mons 2013, sa istoimene planine dolazi i nova Aura iz podruma Do Kraja Sveta. Čisti suvi roze hamburg, elegantan, gotovo slankast sa 11 % alkohola, samo je još jedan iz odlične nove plejade srpskih rozea. Međutim, magnum Tipik, kupaža dva bureta kabernea i jednog merloa sa 14,2 % alkohola iz 2008. pravo je otkrovenje. Najbolje izabrano od 100 buradi, nakon dve godine u novom francuskom bariku, po ceni od 3.000 dinara nudi uravnoteženu klackalicu tradicije i elegancije.

Još dve premijere privukle su ogromnu pažnju i gomilu nestrpljivih znatiželjnika. Vinarija Zvonko Bogdan neštedimice je ponudila zvaničnu crvenu perjanicu Icon Campana Rubimus i time zaokružila premijum liniju, dok su sa štanda Vinarije Temet prhnuli mehurići u vazduh. Istovremeno su promovisana dva penušavca, onaj od 100 % tamjanike, svež i voćan iz prošle godine, rađen bez odležavanja na kvascu. Drugi je roze od sorte pino noar, stariji godinu dana, odležao 19 meseci. Oba su rađena tradicionalnom šampanj metodom, a biće po ceni izuzetno konkuretni čak i prosecco vinima jer staju imeđu 900 i 1.000 dinara, dok kvalitetom drže čvrst priključak. Uz vino Dobra godina Temet ozbiljno pretenduje na sve cenovne segmente srpskog tržišta!

Vinarija Aleksić ima pune ruke radosti. Uz brojne uspehe, ekipa devojaka konstantno se uvećava, a kako je stalni enolog Jelena Živanović trenutno na porodiljskom odsustvu, upoznali smo i pridruženu članicu, enologa Milicu Arsić. Inače, njihova radionica pod nazivom „Moja srpska hrono kuhinja”, na kojoj su tri vina iz Limited serije – Kardaš, Bonaca i Amanet – bila uparivana s tradicionalnim srpskim specijalitetima, bila je jedna od najbolje ocenjenih na Salonu.

Da pomenemo i posebno iznenađenje iz vinarije Vrbica, gde je sovinjon ove godine napravio pravo čudo. Trostruka promocija oduševila je brojne posetioce štanda. Tarpoš 2015 selekcija, sa 70 % rizlinga rajnskog i ostatak sovinjon blana, hrskava je radost za nepce, baš kao i sovinjon blan Lipar 2015. Treće vino je naravno roze, a čini se da je ipak najveselije bilo na štandu Vinarije Kiš gde je bilo nefiltriranih vina za one koji žele da se bave tematikom vinskog i aromatskog predviđanja. Ili prosto uživaju u dodiru sa vinom u nastajanju.

I tako redom, nabrajanje bi zahtevalo sate i sate... Ukratko: Salon je ukazao na to da je kurs plovidbe srpskog vinarstva veoma jasan. Iako se do juče penušavci kod nas gotovo i nisu pili, određeni broj penušavih etiketa sliva se na tržište i tek će. To je najverovatnije razuman i praktičan odgovor na slabu berbu 2014, pre nego moda i trend. Drugo, pojavljuju se iznenada veoma skupe etikete, mahom u magnumima, kvalitetne i lepo upakovane, bez sve sumnje. Jasno je da se odnekud pojavila takozvana srednja klasa koja kupuje vina i koja može da izdvoji 50 evra za željenu etiketu. Vinari su to očigledno pažljivo izanalizirali. Srednja se klasa pojavila i sa druge strane. Nekada jasno uočljiv kvalitativni jaz između vodeće tri „srednje i male vinarije” i ostatka „srpskog vinarskog sveta“, brzinom svetlosti se ispunjava. Tačnije, znatan broj odličnih vinarija i etiketa tu je prazninu gotovo u potpunosti ispunio. 

Jaka konkurencija godi mojim nepcima!

Ivana Čutura