Oprosti mi pape

  • Tekst 
  • Objavljeno u Blog

rose-denis125(Pater peccavi... iam non sum dignus)

Ovog leta smo pili roze. Prilično često. U količinama. Zašto ovo pominjem? Pa kada bi me, ne tako davno, pitali šta mislim o rozeu, odgovorio bih: ja pijem vino, a te hibride, degenerike od grožđa, proizvode otpada, to ne konzumiram. Crvenkasto vino dobijeno od crnog grožđa postupkom za proizvodnju belih vina - pazi molim te.

Roze je, u mojim očima, bio vinska pašteta, nastao po principu „a šta ćemo sa ovim lošim grožđem ili ostatkom od proizvodnje crvenog vina”. Pa, šteta da se baci, hajde da mu dodamo bar deo onoga što mu fali i da napravimo nešto. Malo šećera, u kominu limuntusa, po potrebi destilovane vode. I tako nastade roze.

Ova priča možda i nije bila toliko daleko od istine, ali danas, u veliko većini mladih srpskih vinarija jeste. Prave se ružičasta vina od malo slabijeg grožđa, sa lošijih pozicija, ali bogami i od onog vrhunskog. Koriste se najrazličitije sorte, najneverovatnije spojke u najneverovatnijim kombinacijama. Ima tu svega, stranog i domaćeg, mirisnijeg i obojenijeg, svežijeg i ekstraktivnijeg. Rezultat su sjajne melodije mirisa i ukusa. Neko koristi sve, a neko uklanja deo. Neki otaču deo šire par sati po završetku muljanja. Bleeding - reče jedan naš afirmisani mladi vinar. And bleeding there is.

Za posledicu danas imamo nekoliko odličnih domaćih rozea. Ni jedan sličan francuskom Bandolu. I ne treba da bude. Ni blizu. Volim svež i voćan roze. Ostalo (čitaj - alkohol i rezidualni šećer) po volji, samo da se ne pretera. Probajte rozee, jer ja sam promenio mišljenje. Možda ćete i vi...

nazad na vrh