Moram priznati da se „kufer“ u koji pakujem strpljenje sve češće rašiva po šavovima kada u njega pokušam da naguram još jednu u prazno ispaljenu priču o požrtvovanosti vinara da u vinu majstorski iskaže jedinstvenost srpskog teroara. Utopistički, iznova i iznova, sa velikim poštovanjem uvažim napor koji je osnov takve priče ali u čaši potom ne prepoznam ni zrno jedinstvenosti i distinkcije,već puku stilsku uniformnost vina.

Neretko se divim domaćim vinarima kada čujem da imaju u planu, ili su već realizovali ideju o proizvodnji penušavih vina, pa je to slučaj i sa penušavcem vinarije Deurić, Princeps 2015.

Nakon velikog uspeha žilavke, posebno one kolosalne iz carskih vinograda kod Trebinja, Radovan Vukoje podseća da je u dubrovačkom zaleđu dovoljno razloga da se istakne istorijska, kulturološka, ali i svaka druga povezanost dveju mitskih regija Hercegovine i Dalmacije.

Snažna konkurencija među vinarima koji žele da skrenu pažnju ogromne armije fanova, verovatno najpopularnijeg belog vina u Srbiji, prilično je doprinela istraživanju i eksploataciji potencijala svih onih sorti i njihovih varijeteta koje nazivamo tamjanikom.

Premali je broj karaktera koje dužim u ovoj rubrici da bih se detaljno posvetio jednom od najvećih nedostataka modernog srpskog vinarstva... Ali svakako bih se usudio da kažem da našim vinarima često nedostaje inovativnosti i mašte kada je reč o vizuelnom identitetu njihovih vina.

Razmenjujući utiske na salonu vina, u luksuznoj crnogorskoj marini pre 5-6 godina, jedan ruski somelijer mi je na pitanje koje je belo srpsko vino na njega ostavilo najjači utisak, prilično samouvereno odgovorio ono što bi ponajmanje očekivao u tom trenutku. Pokazavši rukom na štand vinarije Zvonko Bogdan, reče da mu je od svega zanimljiviji Pinot Blanc vinarije sa severa Srbije.