Posle deset dana kampovanja na Adi Bojani, sa dve opasne žene i dva još opasnija psa, hladne glave i hladnog vina u čaši volela bih malo da prodiskutujem o adabojanovskim...
Iako lepe reči i gvozdena vrata otvaraju, iskrenost, uči nas život, nije u svakoj situaciji neophodna, naročito u onima koje zahtevaju učtivost i diplomatiju. Sačuvaj svoje mišljenje za sebe, ćuti...
Uvek sam bila tip koji uz prvu čašu vina, kao uz prvu kafu, uglavnom ćuti. Volim da izgustiram taj momenat, te mi on nije obavezno društvena aktivnost.
Moram priznati da baš imam tremu.Obukla sam novu haljinu, začešljala kosu, obula crvene cipelice i sela za laptop. Nalazim se sa jednim ozbiljnim tipom večeras, veoma je poznat u svetu...
Ako ste, kao i ja, od onih emancipovanih žena koje mogu herojski da izdrže 18 sastanka zaredom na štiklama od 14 cm, koje same sebi montiraju Ikeine police i stolice...
Dogovor je bio da pišem o ljubavi. Ali dok sam sanjarila nad tastaturom, motreći kroz prozor londonske krovove i teško nebo puno kiše, s prstićem u vazduhu već spremnim da piše...
