Zapraćen pa ispušten (ili strategija razvoja)

A sve vučena nagonom da prespavam nekoliko narednih meseci i sve poslove, obaveze i neizvesnosti koje me u njima očekuju. Baš sve! Ali držimo se teme, „Patkovog vinograda“ i njemu sličnih poduhvata. 

Godina 2020. uveliko sluti na naopaku. Nit’ snega, nit’ zime, virusi se razabaškarili ko prasci, što lokalni što globalni, samo fali da krene vegetacija pa da negde u martu navali mraz, ne bi mu bilo prvi put. Treba završavati vino, ni ti uslovi nikako da se steknu.

Slika „Čuvanje vinograda“, Eva Husarikova

Dužnici – noćna mora! I Branko i ja smo očito jako loše vaspitani za biznis na srpski način, sve račune plaćamo odmah, za razliku od većine naših mušterija kojima je selektivna amnezija, ona u domenu izmirivanja dugovanja, urođeni modus operandi. Onoj časnoj manjini ovim putem šaljem pozdrav, ma kakav pozdrav, drugarski poljubac. Elem, već ovlašni uvid u dokumentaciju pokazuje da što je dužnik veći i uspešniji, što moćniji, to je „zaboravniji“. Te ga, kad prođu meseci, a ponekad i godine, moraš podsećati i onda nastaje svađa. Između Branka i mene, naravno. Počinje sa:

- Zovi ti!

- Neću, ja sam zvao prošli put.

- Misliš ono kad ti je odbio poziv? To se ne važi!

- Zaobiđi me, ne mogu, nemam živaca, zovi ti!

-Sramota me, čoveče. Razbija me transfer blama. Počnem da mucam...

- Al zato možeš da laješ preko Vino.rs, to gospođi ide od tastature. A kad je posao u pitanju...

- Uterivanje dugova nije posao za starije gospođe, a i opasno je – režim jer mi je poslednji koga sam dobila na telefon, pošto je neoprezno uspostavio vezu, umalo zapretio tužbom zbog uznemiravanja.

I tako u beskrajno. Uvek se završi konstruktivnom diskusijom o... degustacionoj sali, na primer. Prostor imamo, treba ga samo adapritati, a postoje i subvencije, naša država brine o nama, ako nas već poslovni „prijatelji“ iznuruju. Dakle subvencije, jedne od brojnih, nedeljno stiže obaveštenje o nekim novim konkursima za subvenicije koji su nama nepristupačne iz hiljadu i jednog razloga, pisano sitnim ili krupnim slovima.

Recimo, uz prijavu na konkurs za subvencije za degustacionu salu, pored uobičajenih preko dvadeset dokumenata, ne starijih od trideset dana, čitaj dvadesetak šaltera i taksi, potrebno je priložiti projekat i još sijest potvrda, urbanističkih uslova, građevinskih dozvola, overa, rešenja... Od kojih su neka kontraindikovana, radila sam godinama u urbanizmu, bar tu papirologiju znam i vrlo nerado je se sećam.

Svaki od tih papira košta, ne računajući živce sa službenicima koji te gledaju k’o krava mrtvo tele kad im objasniš šta ti je potrebno, pošto od škole imaju neki menadžment u poslovnoj školi registrovanoj na dedinu vikendicu, a od radnog iskustva dva partijska sastanka. Kakogod, neophodni papiri i pristojan projekat koštali bi maltene ko sama investicija, mala, kakva bi naša bila. I to samo da konkurišeš! Uostalom, i tako sam kisela na tu degustacionu salu, samo mi fali da seckam sir i perem čaše jedinog dana u nedelji kad mogu da danem dušom i koji, uzgred, uopšte nemam.

Ali i tu je moja država mislila na mene, postoji još jedan uslov, pisan tim sitnijim slovima – da budeš mikropreduzeće sa namjanje tri zaposlena. Od kojih se ovaj naš jedini zaposleni, Branko, svako malo zapitkuje kad će već jednom sebi isplatiti platu. Eto rešenja, zaposlićemo konobara/ku i somelijera/ku unapred, pa ću i ja biti zadovoljna.

Mlade ljude, naravno, oni su naša budućnost i čeznu za poslom u Krčedinu. Tek ako bismo prepisali vinograd na nekog od njih, još bolje nju, bog da nas vidi! Jer u gotovo svim konkursima za subvencije mladi i žene imaju prednost. A ova ovde žena još uvek radi na fakultetu, za platu, jer se od nečega mora i živeti, o krštenici ne bih.

Ups! Umalo da zaboravim, ima li neko vezu u kakvom dobrovoljnom vatrogasnom društvu, da nas prime? Obavezna stavka, koja nosi dodatne poene u svakom konkursu. Najbolje da prime mene, u nekoj sekciji za palikuće, mogu da držim kurseve iz zaboravljanja da isključim ringlu.

Ako hoćeš da konkurišeš za mehanizaciju, vrlo često prvo moraš da kupiš to što ti treba, pokatkad uslovljeno da bude domaće proizvodnje ili sklopljeno u Srbiji, pa onda s računom staneš u red. I dobiješ povraćaj dela sredstava (bez PDV) ili ne dobiješ. Jer, „dok traju zalihe“ novca u budžetu za tu namenu. A sredstva se dodeljuju po redosledu primanja dokumentacije. Ili nekim drugim redosledom, kakogod, možeš lako da ostaneš u dugovima ili pod kreditom, šanse bi ti bile veće na vašarskojlutrijina kojoj je traktor glavni zgoditak.  A ja sam, rekoh, vaspitana da ne dugujem, čak ni lutriju ne upražnjavam.

Onda, u konkursu vezanom za organsku proizvodnju, recimo, stoji da moraš podneti dokaz o višem ili visokom obrazovanju. Super, bar toga imamo, šteta što nismo organic. Al’živa nisam da saznam koju su visoku školu završili oni s „Jovanjice“, o običnom seljaku, trebalo bi najčešćem nosiocu poljoprivrednog gazdinstva, da i ne govorimo?

Tek, potrebno ti je dovoljno „škole“ da možeš da uradiš studiju održivosti, feasibility study, možda će me tako bolje razumeti individualni poljoprivredni proizvođač i zašiljiti plajvaz. Ili angažovati posrednika koji će to uraditi umesto njega, oni niču k’o pečurke posle kiše, skupljaju papire, podnose prijave, rade studije... I odlično im ide, budući da raspisivači konkursa i tako ne znaju šta unutra treba da piše. Doduše, kada je poljoprivreda u pitanju nemam čvrste dokaze za ovu tvrdnju, ali čitam po novinama slične javne konkurse iz moje struke i čudesa od nekompetencije „raspisivača“ sam se nagledala. Od dizajnera kanalizacije pa redom.

Kad bih bar mogla da prespavam do donošenja najavljene Strategije za razvoj vinarstva i vinogradarstva, to je najavljeno za jedan dan od nedelje.

Uredno sam popunila upitnike, prijatno iznenađena formularima, ali ne i brojnim poljima u koje mogu da upisujem jedino nule. „Kolikim fondom za marketing raspolažete?“ na primer. Čak su neke sitne računice automatizovane u njima, da kolege ne bi grešile u sabiranju procenata. Verujem da velike vinarije imaju stručne službe koje su se tim poslom bavile. S druge strane, bojim se da je za veliku većinu vinara to bila prilično nemoguća misija. Prijavila sam se i za sastanak na kome će nas strana firma koja strategiju radi obavestiti o tome dokle se stiglo, dva dana je trebalo da traje. Da bi me onog dana za koji sam se javila obavestili da sastanka neće biti zbog slabog odziva vinara.

A onda pročitam u novinama brojne izjave ministara kako za Strategiju imamo biti zahvalni isključivo predsedniku i njegovoj ljubavi prema vinu. Konačno, i sam se oglasio: „Radimo nacionalnu strategiju za vinarsku industriju i čestitam... To je veoma važno za nas. Napredak jedne ekonomije u Evropi možete da merite i po napretku vinarske industrije. Ogroman je razvoj srpske vinarske industrije...“

Evo, i ja čestitam velikim kolegama na novim milionima litara industrijskog vina koje će, slutim, Strategija podržati i stimulisati. Čestitam predsedniku na ljubavi prema vinu, a kladila bih se da ne pije industrijsko. Bolje mi je da i donošenje Strategije prespavam.

Da se vratimo na sam početak, duža verzija:

- E, uzmi telefon, vidi, zapratio nas predsednik na Instagramu – to Branko pokušava sa šok terapijom, buđenje mene je ponekad složena operacija.

- Videla sam. Blokirala sam ga, još oko četiri ujutro. Spavao si.

- Što? Hahaha...

-Zapraćen pa ispušten. Zato!– promrsim i okrenem se na drugu stranu.