Muška vina, ženski princip

Ponuda pića i mesta za piće se svakako promenila i proširila, od pabova do wine barova. Međutim, kad god kažem mami da idem na pivo, znam da me zamišlja kako sedim ispred nekog dragstora i natežem iz flaše, dok je čaša vina uvek bila način da se pije damski.

A, da li postoje najdamskija vina? 

I da li ima mesta sterotipima tipa: Devojčice vole roze – i boju i vino!

Sigurno da ima. Često čujem da žene za neko crveno vino kažu: Ne sviđa mi se, jako mi je. Žene tu jačinu automatski povezuju sa količinom alkohola (a nije damski piti jače), a ne sa količinom tanina, na koju verujem da misle.

Takođe, postoji izreka: Crveno je vino, a belo je vince. Verujem da ima sujetnih muškaraca kojima je ispod časti da piju vinca. Ipak, lično ih poznajem nekoliko njih koji vole roze, ili muskatne vrste, kao i žena koje će pre uzeti neki vranac ili kaberne, stoga mislim da nije samo to u pitanju.

Čini mi se da je u pitanju jedna generalizacija drugog tipa – koja se odnosi na žene i muškarce koji vole vino, ali se ne razumeju toliko. I sama sam ranije vino delila na jako ili oporo i pitko, te češće birala bela. Naravno, ne pokušavam da nametnem ideju da svi treba da znamo sve o svemu, ali mi se čini da je to bitan faktor. Drugi faktor je situacija u kojoj se nalazimo u tom trenutku.U restoranu ćemo ređe videti ženu koja za večeru jede biftek ili neku težu hranu i uz to pije neko punije crveno vino, češće će se voditi starom – lagana hrana, lagana vina. 

Ili, na primer, ako bismo otišli na neke tamburaše videli bismo da većina, bili to muškarci ili žene, poručuju belo vino. Razlozi su vrlo praktični – ko još želi obojene usne u izlasku, ili vino na odeći (osim ako nosi crveni karmin i malu crnu haljinu)? 

Čini mi se da je trend rozea u ova dva slučaja došao kao kompromis – nije ni crveno, nije ni belo, a ne boji.

Tema se može širiti unedogled, ali u suštini, kao što i kod uparivanja hrane i vina ne postoje striktna pravila, već saveti, tako i podele na muška i ženska vina postoje samo kao opisi.

Na kraju se sve ipak svodi na lični ukus ili situaciju – što i nije tako loše, jer znači da sve više razmišljamo o onome što nam je u čaši.