Godina 2019. Jesen ne sluti na nadolazeće prirodne katastrofe. Branko i ja idemo u Tuzlu na tradicionalne susrete pisaca iz exYu. Gepek smo, sem knjigama za razmenu s drugarima, napunili vinom, jer...

Novo vino na srpskom tržištu, rajnski rizling Švabica Reserve 2019 Patkov vinograd rezultat je jedne sjajne godine i ne malog entuzijazma vlasnika ove minijaturne vinarije u Krčedinu Branka Mlađenovića i Mirjane Đurđević koji su kroz nekoliko prethodnih berbi grašca uspeli da naprave jednu od najoriginalnijih vinskih priča na aktuelnoj vinskoj sceni Srbije s etiketama Knjaz Miškin 2016, Majstor i Margarita 2017 i Đepeto 2018.

Literarno-degustacioni par, profesorka Mirjana Đurđević i gitarista u duši Branko Bane Mlađenović objavili su 2013. godine zajednički roman Bunker Swing, a iste godine u nastupu kreativnog ludila sade vinograd i pokreću malu boutique vinariju Patkov vinograd u Krčedinu. Prošle jeseni još jedna knjiga, Bunker Patka u izdanju Lagune, ugledala je svetlost dana.

Ej, poslala sam ti dopis NUNS-a, prijavi me za akreditaciju pa da vršljam noću! – ovu sam poruku poslala uredniku pre ravno deset dana i još mi nije odgovorio. Zagubio se SMS?

-E, uzmi telefon, vidi, zapratio nas predsednik na Instagramu – to Branko pokušava sa šok terapijom, buđenje mene je ponekad složena operacija.

- Videla sam... – promrsim i okrenem se na drugu stranu, o tom potom.

Profesija reporter, samo mi je još ona falila, dakle izazov. Treba da izveštavam sa Prvog sajma prirodnih i autentičnih vina u Beogradu – organska, biodinamička, vina od autohtonih sorti, oranž vina... Već u nazivu manifestacije sledeći izazov –  prirodnih vina! Znamo šta se sve na tržištu može naći pod nazivom vino, poslednjih godina sam, nažalost, saznala čak i neke male tajne velikih majstora prevare. Aman, svako vino koje je nastalo od grožđa, bez upotrebe nedozvoljenih aditiva i u okvirima standardizovanih procedura – prirodno je! Menjajte terminologiju, ovako zvuči kao nepoštena reklama.

Eh, stara dobra vremena bez interneta. Mogao si za papirne novine da izjaviš bilo šta, pod uslovom da te pitaju, i živiš u uverenju da si svojim mudrim rečima izazvao divljenje kod svih čitalaca...  Zelenog barometra, na primer. Danas će tvoje reči odgovarajući potral trenutno preneti i na društvene mreže, što podrazumeva da bivaš suočen s najvećom zabavom za narod u doba svekolike besparice – komentarima! Pa i uvučen u raspravu. Čitam tako tekst u kome je kolega nahvalio ovogodišnju berbu, pristojno i nenametljivo. E, ali odmah ispod uobičajenih lajkova stiže prvi komentar:

Pre izvesnog vremena sam izjavila za jedan portal koji se bavi kulturom da za živu glavu ne bih bila ni vinski ni književni kritičar. Iz podugačkog teksta, koji se najmanje bavio vinima, inventivnošću urednika upravo je to odletelo u naslov i maltene potreslo neke književne kritičare – biće da im samo još ja falim. A tek vinopiscima! Ipak bih da objasnim, bar ovu drugu, vinsku stranu. 

Otkako imamo vinograd često se osećam kao zec. Onaj zaljubljen u žirafu, iz vica. Trč u grad – društvo, mačke, kafići, pijaca, knjižare, asfalt... Trč u vinograd – raste, zeleni, rađa, vazduh, vino, ptice, druge mačke, dvorište... E, ali neću o tom gradu i vinogradu, ne danas.

„Sometimes the magic works, and sometimes it doesn't.“

Da li ste gledali kultni film „Mali veliki čovek“ Artura Pena, u kojem se Dastin Hofman priseća svog života dužeg od jednog veka, a koji ima da zahvali „slabijima“ i „primitivnijima“, Indijancima, dok je od moćne američke konjice, od „svojih“, doživeo sva zla i nečoveštva ovog sveta?