Neki su se i ljutnuli (ili istina o berbi)

Ali, krenimo ispočetka: Još za prvu berbu, 2015, iako bez ikakvog iskustva, negde smo naslućivali da pomoć prijatelja koji su nas opsedali ponudama od kako smo posadili vinograd nije dobro rešenje. Sve ćemo završiti sa onih nekoliko radnika koji su sporadično pomagali u vinogradu tokom sezone. Odbijali smo drugare ljubazno sa manje-više razumnim objašnjenjima kako to radimo prvi put, ni mi ne znamo kako berba izgleda in vivo, uostalom malo je grožđa, tek treća godina, nema toliko posla. Neki su se i ljutnuli.

Brankova mama se nije ljutila, nju jednostavno ne možeš odbiti kad nešto naumi. Uostalom, bila je najbolja beračica u svom kraju – pre šezdesetak godina – ona će nam objasniti sve što treba. Jedva se nagodismo da ipak ostane sa mnom i Brankom u kući, eto, čak ni mi ne idemo. Mamu je, naravno, dovezla sestra, koja nije imala kome da ostavi svoje bliznakinje na pragu puberteta, pa je povela i njih. To je jedna razumna i vredna žena – ona će da bere, a devojčice će joj sve vreme biti na oku, što se njih tiče prosto da zaboravimo da su tu. Hajde, zaboravićemo.

Pomoć koja nam jeste bila potrebna je Brankov sin Ognjen, majstor traktorističkih vratolomija po nimalo naivnom terenu Patkovog vinograda. Njega smo zadužili za organizaciju berača, prikupljanje gajbi i prevoz grožđa, na šta je pristao pod uslovom da povede i par drugara, da mu se nađu. Ajoooooj! Dobro, neka mu bude, mi i tako treba da se snalazimo prvi put u životu s pozajmljenom ručnom muljačom, priručnom skalamerijom za ceđenje soka, kesicama vinobrana...

Kakogod, Branko i ja smo bili spremni kada je stigla prva prikolica. Počinje! Organizator-naslednik je najagilniji, ozbiljno je shvatio zadatak, mora da vrati gajbe, nemamo ih dovoljno. U tom trenutku pojavljuje se Mama, staje pred mene i postavlja ključno pitanje od interesa za preradu grožđa:

– Gde držiš prah šećer? – Zabezeknuto je gledam, da bih saznala da je u pitanju neka štrudla koju ona garnira za ručak negde oko devet ujutro.

Objasnim joj da prah šećer držim u prodavnici, i gde je prodavnica, pa nastavljamo. Kad eto ti nje posle deset minuta:

– Gde ti stoji cediljka za čaj, prodali su mi neki prah šećer sav kamen, moram da ga prosejem...

Odlučim da se ubijem kasnije, pošaljem mamu u kuhinjsku fijoku, krenem da prebrojavam i razvrstavam kesice s vinobranom po trideseti put, opet sam se zabrojala, kad se Ognjen doseti:

– Da ne zaboravim, jedna bliznakinja je tražila sendvič sa šunkom i majonezom, al da ne stavljaš krastavac, intolerantna je, može zelena salata... – u nastavku izlaganja saznajemo da je druga biznakinja napravila opštu pometnju jer joj se piškilo, a odbila je da ide u kukuruze, ko zna kakvi sve manijaci i krupne zveri stanuju u kukuruzima.

I tako dalje, srećom završili su posao do ručka. I štrudle.

Berbu 2016. dočekali smo sa potpuno opremljenom vinarijom, enologom na vrućoj vezi. Ali i mnogo iskusniji i odlučniji po pitanju velike drame koja se zove berba. I maltene posvađani s mnogobrojnim prijateljima čiju smo nesebičnu pomoć odbili. Čak je i mama reterirala. Aman, ljudi, dođite pre berbe, tad je vinograd najlepši, švićnite makazama ako vam se neki grozd baš dopadne, evo vam i lavor pa gacajte po grožđu u avliji ako vas to zabavlja, pravićemo roštilj, muziciraćemo, tombola, ringišpil, rodeo, šta god izvoljevate, ali ako tokom berbe i obrade grožđa vidim nekog na vratima ne odgovaram za svoje postupke. Niti će isti preživeti da mi u znak izvinjenja donosi cigare u aps.

Međutim, u poslednji čas ekipa profesionalaca iz Iriga spadne na deset slova od potrebnih četrnaest i šta ćemo-kud ćemo ponovo pozovemo Ognjena i momke. I moju drugaricu Jelenu da bude domaćica, ipak su to naša deca, da ih lepo hranimo, da prespavaju u čistom... Pri tom su dobri radnici, ne boje se kukuruza i nisu intolerantni na krastavac.

Ako je tokom tih pet dana neki ranoranilac u sam cik zore trljao oči na prizor dve sredovečne tetke kako sa jastucima u rukama izlaze na glavnu krčedinsku ulicu iz lokalne kafane s prenoćištem teturajući se, vreme je da priznam – to smo bile Jelena i ja. Kuću smo u noćnim satima prepuštale momcima, o čemu može da piše Branko, ako mu je do toga. Uostalom, on je večiti mladić, mora da je bilo odlično zezanje.

Nas dve smo se opredelile za topao krevet i čisto kupatilo, jedino nam jastuci nisu bili po volji pa smo nosile svoje. Jelena, opet, često prepričava svoj prizor za nezaborav – uđeš u dvorište a svuda po drveću i ogradama vise patike, prljave majice, trenerke. Nekoliko razbacanih praznih gajbi za pivo, pa onda prvo krene da skuplja čaše i flaše s najnemogućnijih mesta a zatim da sprema doručak. Koji dečaci posle zaborave da ponesu.

Preživeli smo, i u ovogodišnju berbu ušli potpuno neumoljivi. Branko i ja smo u kući, na prijemu i obradi grožđa, enološkinja Tanja je na telefonu, u vinogradu ekipa Irižana, pod rukovodstvom Branka 2, našeg vinogradara i velikog drugara u čijim je rukama Patkov vinograd procvetao.

I bogme divno rodio. Berače smo videli poslednjeg dana, kad smo otišli do vinograda na slikanje, a oni posle svratili na piće i kafu. Obrada čitavog roda u samo četiri ruke prošla je a da glas nismo podigli jedno na drugo. Dobro, zamalo da je tako, ali nikakvog nervnog sloma nije bilo ni u naznakama, samo običan premor koji se leči spavanjem.

Jednom, kada Patkov vinograd jako poraste, što se naravno nikada neće desiti, radićemo isto ono što rade svi veliki vinari u Fruškogorskom vinogorju. Pravićemo egzibicionu poludnevnu berbu za goste, rodbinu, prijatelje, ma i turiste ako treba, u deliću vinograda, dok nevidljivi profesionalci nedeljama češljaju bezbrojne hektare. Dotle, dakle do nikad, molim za razumevanje. A vi, ako vam je toliko do berbe, birajte bogatije prijatelje.  |