Radovan Vukoje: Superhercegovac kao vinski ambasador

Tako je nedavno na beogradskom Salonu vina ova vinarija predstavila etiketu s kameleonom,  što je aluzija na vino koje je promenilo boju. U pitanju je crni burgundac ili pino noar u belom izdanju, za koji Radovan Vukoje kaže da predstavlja svojevrsni omaž njegovom vinskom odrastanju.

U kom smislu omaž?
- Pre nekoliko godina putovao sam nemačkim vinskim regijama Mozel i Rajngau, gde prave najbolji rizling na svetu. Međutim, meni je s tog puta u sećanju najviše ostao pino crni u blanc de noirs izvedbi! I odmah sam poželeo da nešto tako napravim u svojim vinogradima. Bilo je samo pitanje kako će pino uspeti na vrućem jugu. 

- Sudeći po reakcijama na vino, izgleda da je uspeo da se adaptira na hercegovački kamen…
- Mislim da se već u startu pokazalo da je pino u Hercegovini potencijalno veoma ozbiljna priča, da ima fantastičnu perspektivu. Naravno, mnogo je punije i ekstraktnije jer je sa juga, rekao bih pravo muško belo vino. Zato sam na etiketu i stavio sliku kameleona, koji je prilagodljiv sredini u kojoj se nađe i prema kojoj prilagođava svoje boje. Zar kameleon nije najbolji opis crnog pinoa koji je postao belo vino? 

Koliko ste zasadili pinoa i koja je ovo berba?
- Podigao sam ukupno oko 1,5 hektara. Iz prve berbe 2010. godine sam napravio mirno vino, godinu dana kasnije sam ga koristio kao bazu za roze penušavac, a onda sam s berbom 2013. odlučio da pokušam ovaj blanc de noirs.

To je prvi vinograd pinoa u Hercegovini?
- To je sada tako, ali pre 50-60 godina bilo ga je dosta i koristio se za oprašivanje blatine. Meni je to bio dodatni motiv da mu se ozbiljnije posvetim. 

Osim ovog eksperimenta, među prvima ste tradicionalne hercegovačke sorte počeli u vinima da kombinujete s internacionalnim, što priziva u sećanje toskanske vinare koji su po istom principu počeli da proizvode supertoskance...
- Već su mi neki vinski novinari nadenuli nadimak Superhercegovac!  Znate, Hercegovina je godinama poznata u vinarstvu, prvo grožđe se tu nalazi na nekim slikama starim i 2.000 godina. A moja želja je da tom tradicionalnom prizvuku dam neku drugu dimenziju. Zašto školovanje ne bih iskoristio na način da proširim priču i uradim malu revoluciju. Mislim da sam na dobrom putu, jer polako pokrećem i druge vinare da tako razmišljaju i rade. Još uvek je to stidljivo, ali ubacuju i oni internacionalne sorte u svoja vina. Najvažije je da potencijal koji imamo na kršnoj zemlji, koja je za mnoge kulture veoma škrta, ali za grožđe gotovo idealna, oslikamo na pravi i jedini način, u vinima. Ali ne sa jednim „kamenom”, već više njih. Naravno, govorim o personifikaciji sorti, tome da i internacionalne sorte daju paspartu na našoj hercegovačkoj vinskoj sceni.

Pretpostavljam da se iz istog razloga u vašim vinogradima našla i tamjanika, ili je u pitanju želja da konkurišete srpskim vinarima?

- Tamjaniku sam imao priliku da radim u vinogradima manastira Svetih apostola Petra i Pavla, nedaleko od Trebinja, u Petropavlovom polju. Dobili su donaciju te sorte iz jednog grčkog manastira i učinila mi se fantastična. Eksplozija aroma, ali drugačijih od onih koje imamo u Župi. To govori o zemljištu koje predodređuje razvoj same sorte, a moja je želja da izvučem nešto novo iz tamjanike i da napravim slatka vina, neku pasito varijantu. Imali smo ove godine prvu berbu i u startu se pokazala punim vinom, što nije običaj s potpuno mladim grožđem.

Tim Podruma Vukoje na beogradskom Salonu vina 2015

Novost za Hercegovinu je i malvazija, koju ste takođe posadili.
- Želim da potcrtam da se ovde radi o dubrovačkoj malvasiji. I ona se odlično razvija. Prvi put smo je brali 2014. godine i vrlo je aromatična. Nekada je i nje bilo na prostoru Hercegovine, ali se izgubila. Mogu reći da smo je ponovnim uzgojem u Trebinjskom vinogorju vratili i nadam se da će se delom proširiti i u Crnu Goru gde, verujem, takođe ima dobre uslove.

Uz sve te inovativne izlete, šta smatrate svojim najvećim priznanjem?
- Pa sigurno to što se vino koje proizvodim može naći na tri kontinenta, u Aziji, Americi i Evropi, ali i činjenicu da na velikim smotrama u svetu osvajamo najveća priznanja. Nedavno smo u Rimu na takmičenju za autohtone sorte osvojili nagradu i specijalni trofej. A ako u moru autohtonih sorti osvojiš trofej, nisi promovisao sebe već čitavu regiju i zemlju. Zato to smatram vinskim ambasadorskim poslom. 

Ko vam je najveća konkurencija na ovim prostorima?
- Svi mi vinari koji radimo premijum priču vina u okviru bivše Jugoslavije nalazimo se na istom putu. Nikoga ne gledam kao konkurenciju, već kao kolegu, jer nas je premalo u odnosu na to koliko je tržište bivše Jugoslavije. Ali smo svi skupa na pravom putu jer se priča sve više širi, jer ljudi sve više konzumiraju vina baš ovakvih malih boutique vinarija na uštrb industrijskih proizvođača. 

Hercegovina je jako dugačka, od Čitluka i Mostara do Trebinja. Šta je tu zajedničko, a šta drugačije kada se radi o vinima? 
- Bitne su razlike između istoka i zapada Hercegovine. Ako govorimo o pedologiji, ona je relativno slična, ali su položaji vinograda na zapadu dosta niži nego kod nas. Kod nas nema vinograda ispod 250 metara nadmorske visine i zato naša vina imaju naglašeniju svežinu i aromatiku nego ona sa zapada Hercegovine. To je osnovna razlika. Ali, sve te razlike ne smatram lošim, već dobrim, jer time imamo širinu regiona. Uvek imate ljude koji vole ili jedno ili drugo.

Imate li uzora u svetu vina?
- Uzor mi nije jedan, već generalno italijanska škola, kako u vinogradima tako i u vinariji.

Postoji li pored vas još neko bitan u vinariji?
- Ja sam tehnolog, kreator vina, ali Vukoje tim čini 25 ljudi s različitim zadacima i obavezama. Dobrim delom je to familija, kao neko ko može da da najveću energiju, a u ugostiteljskom sektoru onaj domaćinski prizvuk.

Pored vina, vaš restoran u sklopu vinarije postao je jedan od simbola Trebinja…
- „Vinska galerija” postala je bitan segment naše nove vinsko-turističke priče i tu treba pomenuti vrhunskog kuvara Vladana Simića, koji zajedno samnom brižljivo slaže jela sa vinima. Dovoljno je da kažem kako smo u 2015. godini na našem vinskom putu ugostili više od 50.000 vinskih hodočasnika!

Od restorana se da živeti, a od vinarstva?
- Da se i od jednog i drugog. U vinarstvo sam krenuo vrlo mlad, a sad već kao zreo čovek mogu da kažem da sam na pravom putu i da ne samo da se bavim vinom, već ga i živim.