Patka u Mendozi: Buenos Aires

Patka u Mendozi: Buenos Aires

PIO fond me je prošle godine podsetio da je došlo vreme za ispunjavanje propuštenih životnih želja, tačnije upozorio me je da je vremena sve manje i da nema više odugovlačenja. Te sam kao žena od akcije pristupila realizaciji želja i to od one najstarije, najveće, najdalje – da vidim Argentinu.

Zašto baš Argentinu, a ne Tasmaniju ili Ulan Bator, predugačko je da objašnjavam. Kakogod, vino je tek jedan od razloga,a ovde ću se samo njime baviti. Dobro, pomalo i hranom, ne bih ja to razdvajala.

U Buenos Airesu dočekala nas je nesnosna vrućina za kraj februara, +35֯0C, njihov septembar otprilike, jer tamo je sve naopačke, na južnoj smo polulopti. Već prvi ručak u nasumično odabranoj kafani u susedstvu bio je značajan ispit snalaženja u svetu naopačke. Pokazalo se da je moje višemesečno učenje španskog bilo ćorav posao, kao što je ćoravo i učenje engleskog za Argentince, pod uslovom da su ga uopšte učili, a to je, pokazalo se, prilična retkost.

Nekako smo naručili nekakvo meso i salatu, presudilo je ono za dve osobe u jelovniku što smo razumeli, ali smo s pićem naišli na problem. Moj saputnik je želeo pivo, da ne prepričavam tu mučnu konverzaciju, pokazalo se da se pivo najčešće služi u flašama od litar, koje zatim stoje u kiblama punim leda, pa dosipaš sebi hladno. Ja sam tražila vino blanco, to je bar lako, gde da pijem crveno po onoj vrućini, na šta mi je konobar pokazao vinsku kartu, na kojoj je bilo recimo tri-četiri belih vina i oko trideset crvenih!?

Ama, donesi mi čašu belog vina de casa, vodu i puno leda (umalo da dobijem sladoled umesto leda zbog jednog slovceta viška). Ali tu nije bio kraj iznenađenjima. Vino je stiglo u beloj, keramičkoj figurici slabo prepoznatljivog oblika, uzgred, bilo je odlično mada nemam pojma šta sam tačno pila i bilo ga je četvrt litre. Čaša je bila mala, od debelog stakla, s nožicom doduše, ali takva je stigla i za pivo!?

64281 PINGUINOS 33

Kasnije sam naučila da je figurica pingvin, el penguino, postoje i dva veća, od pola litre i litar, u njima se serviraju vina kuće, a kojeg pingvina naručujete zavisi od toga pijete li sami ili piće delite. Uzgred, u Argentini se gotovo uvek pije i jede u većem društvu i sve se deli, otud i ona flaša piva od litra. Pri tom svako vino s vinske karte možete naručiti na čašu, u otmenijim restoranima koji ne drže rinfuz odista će i stići u čaši, ali se količina ne razlikuje ­– četvrt litre je mera, kao što rekoh. Ljudski.

Kako im se isplati da otvaraju buteljke sa tolikim vinskim kartama, sva je prilika da će smenu završiti s gomilom načetih boca različitih vina, zapitaće se neki ugostitelj među čitaocima. Lako, dve čaše vina uvek koštaju koliko iotvorena buteljka, skrenula mi je pažnju prijateljica, tako da kada imate društvo, ili ste sami sebi dobro društvo za vino, bez razmišljanja naručujete čitavu bocu.

Pri tom je cena buteljke u restoranu ista ili tek neznatno veća od njene cene u prodavnici, za koliko da se operu čaše i izvadi čep. Restorani dakle rade za rabat, onaj isti koji kod nas dobija distributer, a ne kao kod nas gde restorater cenu pomnoži sa tri! Pa se onda pitamo zašto se kod nas tako malo pije vino!?

Kad već spomenuh prodavnice, u Buenos Airesu je otprilike svaka deseta radnja vinoteka! Pri tom je i u svim ostalim prodavnicama hrane asortiman vina toliki da se izgubiš, od stotina etiketa u većoj samoposluzi do pedesetak kod Kineza u piljarnici. Cene se kreću od dva dolara do 15, vino se pakuje isključivo u buteljke, nema plastike i brikpaka, a već za oko pet-šest dolara možete kupiti veoma, veoma dobro vino kakvo bi kod nas koštalo barem tri puta više. Lično mi je najveći problem po paklenoj vrućini pravila ona srazmera koju sam uočila još na prvoj vinskoj karti – belih vina je neuporedivo manje, pri tom se bar polovina pravi kao slatko vino.  

Screenshot 2023 04 29 113711

Po vinotekama naravno ima i skupljih vina, ali i pored najbolje volje da se častim nisam umela da odaberem. Imena argentinskih vinarija su mi nepoznata, dobro, sad sam razne i zapamtila, pa sam se isprva zalepila za ona ukrašena stikerima – oznakama o dobijenim medaljama. Tek tu sam ostala zbunjena, ničeg poznatog?! Većina južnoameričkih takmičenja drži se ipak skale do 100 poena, ali ni to nije uvek slučaj, videla sam i jedno veoma skupo vino koje se diči sa 36 poena?! Od tri vlasnika vinoteka sa kojima sam razgovarala dvojica nisu čula za Decanter!

Ništa mi nije bilo jasno, pa sam posle kod kuće malo pogledala brojke. I zapitala se zašto bi neko ko godišnje proizvodi preko hiljadu miliona litara vina, od čega 80% popiju sami Argentinci, po nekim statistikama čak trideset litara godišnje po stanovniku, gde su u računicu uključena i novorođenčad, imao potrebu  da se takmiči čak na drugom kontinentu?

Nije digresija, ali ako dolazite recimo iz Njujorka nipošto nemojte Argentincu reći da ste Amerikanac. Uvrediće se, jer i on sebe smatra Amerikancem, obojica ste iz Americas, vi ste u najboljem slučaju iz Estados Unides. Što je za vinsku Argentinu i najveće izvozno tržište. Slede Velika Britanija, Brazil, Kanada, a za njima Holandija i Kina sa nebitnim količinama. Uostalom, i ja sam pre nekoliko meseci u Metrou pronašla jedan jedini argentinski malbek, zanemarljive cene. I još zanemarljivijeg kvaliteta, što mogu da kažem posle iskustva sa lica mesta. Ali o tome u sledećem nastavku, iz Mendoze. Da se vratimo običnom turizmu.

U restoranima sam se, priznajem, za vino odlučivala najpre prema imenima vinarija. Koja mogu biti dosadna, kao na primer čuveni Norton, ogromna vinarija iz Mendoze čija vina možete dobiti gotovo svuda sem u restoranima koji baš drže do sebe. Šta da kažem, i vina su im dosadna, korektna ali dosadna, industrija, kako često nazivam neke naše velike vinarije čija vina vas dočekuju u svakom restoranu na cenovnom vrhu vinske karte, ali bez pokrića. Na staroj slavi, koja je dobro unovčena, dok je kvalitet opadao u korist kvantiteta. I etiketa Nortona je dosadna, ama sve.

Screenshot 2023 04 29 113501

Ali kada se vinarija zove Mosquita muerta, odnosno Mrtav komarac, ja to jednostavno moram da probam! Naš čovek! Zamislite da se naša vinarija zove Mrtva patka? Niko nam ne bi prišao ni na Novogodišnjem vašaru, takvi smo mi Srbi. Jedan od retkih malbeka koje sam naručila više puta bilo je njihovo Jagnje u vučijoj koži, ne samo da je izuzetno po imenu, budeći mi asocijacije na nekakve životne situacije koje je nezdravo potiskivati, već i po kvalitetu i ceni, pristupačnih đest dolara.

Vratićemo se na Mrtvog komarca kad odemo u Mendozu, htedoh samo da kažem da mi je šarenilo, nepretencioznost i duhovitost desetina argentinskih etiketa dalo za pravo da je naš put, štagod to bilo, dobar. Prenesi još neku poruku, o sebi i onome kako vidiš svet, etiketom, imenom, stavom… a ne samo bocom dobrog vina. I ne laži!

Za kraj ovog dela, nekoliko rečenica o hrani. Kad otvori oči tipičan Argentinac prvo popije kafu i pojede nešto slatko, sitno. Kroasan recimo, najradije u kafeu. Od tog trenutka nastavlja sa pijuckanjem kafe ili matea čitav dan, uz kratku pauzu za veoma lagan ručak. Najčešće nekakvu brzu hranu – tradicionalni choripan, što je sendvič sa kobasicom, par empanada, parče pice, burger…

choripan

Burger je inače i jedino mleveno meso u termički obrađenom stanju koje smo videli. Imaga u samoposlugama i mesarama, sjajno izgleda i jeftino je toliko da pozeleniš od zavisti ali u restoranskim ponudama ne – priznajem nismo išli u italijanske restorane, a i zašto bismo? Posebno kada smo shvatili šta je argentinska pica. Debelo testo premazano paradajzom, s nekoliko listova onoga što mi zovemo praškom šunkom i neverovatnom količinom istopljenog sira odozgo. Da, mlevenog mesa ima i u nekim empanadama, ali su mnogo bolje one sa seckanim mesom. Nijedno od ostalih ponuđenih punjenja ne zaslužuje posebnu pažnju.

Restorani koji su namenjeni domaćim gostima, ako su uopšte otvoreni pre podne, zatvaraju se nakon vremena za taj lagani ručak i otvaraju tek kad se smrkne. Večera, za naše običaje veoma kasna, je onaj pravi, veliki obrok uz meso sa roštilja i vino. Prvo što će na sto stići, pod uslovom da ste naručili predjelo, je daska na kojoj je jedna kobasica oblikom i veličinom nalik kranjskoj, jedna krvavica, velika brizla, s malo sreće i goveđa tanka crevca, sve s roštilja naravno, servirano s kriškama limuna.

Uz sve to najčešće i maleni tučani tiganj sa grilovanim provoleta sirom. Već zvuči strašno? I bilo bi strašno da to predjelo ne deli četvoro do šestoro ljudi za velikim stolom, dakle zapašće vam po jedan zalogaj od svega. Ko ne voli iznutrice, a to su mahom turisti, slobodno može da preskoči ovu turu. Ko voli, uživaće, a može na predjelu i da završi. Nas troje smo jedne večeri ostali na predjelu, uz dodatak samo još jedne brizle pošto ja ne jedem krvavicu, probala, ne ide,i otišli na spavanje siti i presiti.

predjelo iznutrice

Glavno jelo je naravno govedina, isečena sa različitih delova i pod različitim uglovima, s koskom ili bez nje, s manje ili više masnoće koja se topi u ustima… Svaki rez, a ima ih bar desetak, ima svoje ime i mesto u jelovniku, teško i za pročitati, a kamoli zapamtiti ili prevesti na srpski, čak ni na engleski. Kod nas toga jednostavno nema.

Prvih dana smo naručivali ziheraški – T-bone i bife de ojo, odnosno naš biftek, a onda smo se opustili i prosto pokazivali prstom na bife de chorizo, tira de asado, bola de lomo… i čekali da se iznenadimo. Iznenađenje je uvek bilo više nego prijatno. Ako bismo preskočili predjelo i naručili dva ili tri različita komada mesa, opet bismo svi jeli sve, jedni drugima iz tanjira ili sa viljuške, uostalom to su radili i ljudi oko nas, jednako galameći, ispijajući vino, smejući se.

asado2.jpg

Meso se osvežava s malo limunovog soka, a tu su i dve obavezne salse, chimichuri i salsa criola, jednostavne, blage ali efektne. Ako vam padne na pamet hleb, moraćete da ga zatražite od konobara, što retko ko radi, pošto kao garnirung redovno dolazi ogromna količina krompirića iz friteze, sečenog na štapiće, kolutiće ili čak kockice.

Jednom smo dobili pirinač, jednom tri pirea – od bundeve, batata i krompira. Koliko mašte Argentinci imaju prilikom sečenja i odabira mesa za roštilj, toliko im mašte kad je u pitanju odabir i priprema povrća nedostaje, to je ujednoi moja najveća zamerka tradicionalnoj argentinskoj kuhinji.

Jede se dugo i polako, konobari su druželjubivi i efikasni, sve do trenutka kada ih pozovete da naplate račun. Neće da vas puste da odete dok niste popili i vino ili pojeli desert na račun kuće. Ja sam se jednom toliko otimala ponudama za različite slatkiše da mi je konobar, već očajan jer neću ništa, na svoju ruku doneo činiju sladoleda od limuna ukrašenog listićima nane. I tu me kupio za večita vremena, sladoled mog detinjstva, jedini koji sam volela, a u Beogradu ga nisam videla – ne pamtim.

PORTADA restos baires

Možda vas ova moja priča podseća na čuveni film Veliko ždranje, ali ništa od toga. Nijednom se nismo prejeli niti previše popili, niti sam za okolnim stolovima videla ikog u takvom stanju. Ne naručuju se brda hrane i reke pića, prosto – gustira se i uživa.

Još jedno zapažanje vezano za piće – iako je u prodavnicama dostupan žestok alkohol, mahom uvozni, nama poznat, nisam videla da ga je ijedan Argentinac naručio u kafani. Jednostavno, ne piju ga. Od domaćih proizvoda zapazila sam dve-tri vrste džina i to da imaju licencu za kampari, dakle materijal za pravljenje koktela. Nijednu grapu, recimo, pored tolikog grožđa i Italijana. Vino je, dakle, argentinsko piće bez premca, one and only.

Nakon dvadesetak dana u Buenos Airesu, što je definitivno premalo, idemo u Mendozu da vidimo ko ga i kako pravi...  |

nazad na vrh