Okupaža grašca

Okupaža grašca

Organizatori vinskih manifestacija tradicionalno biraju datume koji malim vinarijama nikako ne odgovaraju – pošto si i sam svoj vinogradar, i sam svoj vinar, i sam svoj promoter. Tri u jedan, pa postigni. Tako su nas godinama uporno zvali na neki veliki vinski događaj u Banja Luci usred berbe, ubeđivali, nudili povoljnije uslove… Od kojih je nama odgovaralo jedino to da pošalju nekog da obere vinograd i napravi nam vino. Nismo se dogovorili.

Početak leta je takođe nezgodan, lastari rastu ko ludi, korov raste ko lud, prve zavlači, druge tamani, posle svake kiše prskaj, odnosno prizivaj Velikog Manitua od 0-24 ako si organic. A ako se u sve planove uključi i nestabilna vremenska prognoza onda smo svi u problemu.

Kakogod, s nestrpljenjem smo očekivali prvi Festival grašca na Petrovaradinskoj tvrđavi, naše sorte. Ali i sa zebnjom koja je u ranim popodnevnim časovima, odmah posle ručka, dostigla vrhunac jer su danima unapred svi mogući meteorološki sajtovi predviđali kišu. A Branko i ja uvek moramo u kontru. Na njegovoj omiljenoj meteo-aplikaciji će u 18:00 pljuštati kiša i padati sekire, na mojoj animiranoj kompozitnoj radarskoj slici vetar je upravo odnosio i poslednji oblačić zapadno od Novog Sada, potvrđuju Hrvati, Mađari i naši, Rumuni ne gađaju čak do Petrovaradina. Dakle, ’oće kiša – neće kiša, pat pozicija u kojoj odlažemo da se pakujemo.

Konačno krećemo, doduše oblačno je, ali i suvo.

– Šta sam ti rekla, radar ne laže – drobim usput. – Biće to jedno prijatno veče s pogledom na Dunav, pohrliće razdragani Novosađani…

– Ućuti i pogledaj gore levo – prekida me na Banstolu. – Vidi onaj crni oblak, ide pravo na nas.

– Požuri onda malo! – možemo mi tako u beskrajno.

I stigosmo na tvrđavu nasuvo, poslušao me da požuri. Pakete s vinom sneli smo takođe nasuvo niz one strme tunel-stepenice, ponovo ih naređali na kolica i… Tup! Prva kap kiše. Krupna. Pa druga, treća. Dok smo stigli do magacina i ostavili sve stvari sem zaista neophodnih za početak već je propisno padalo. Na stolovima nas je dočekalo usamljeno vino poređano po već vlažnim čaršavima, a kolege vinari su se tiskali ispod nadstrešnice nad stolom za iznajmljivanje čaša. I obližnje drvo s gustom krošnjom je koliko-toliko poslužilo.

festival grasca (65)

Organizator nas je poslužio čašama, vina smo već imali u izobilju i što se vinara tiče sadržajno čekanje da prestane kiša moglo je da počne. Mlađi muški vinarski primerci hrabro su stajali na kiši, predložila sam da manifestaciju časkom prekrstimo u Mister mokre majice 2022 i javimo tabloidima, ali nešto i nisam naišla na razumevanje. Gužva pod nadstrešnicom bivala je sve veća, mi izgurani na samu ivicu odakle mi se slivalo pravo na glavu, verovatno i Branku pa je odlučno rekao:

– Idemo na kafu!

Pošto je ta kafa na suvom bila u pravcu parkinga na kome smo ostavili auto, trčkajući za njim sam ga upitala:

– Imaš li kišobran u kolima? – naime usput sam primetila i jedan sporadičan primerak amrela.

– Svašta, ko još drži kišobran u kolima – odgovara a ja ćutim, pošto držim kišobran u kolima, i to ogroman, pola festivala pod njega da stane, ali sam ja kriva što smo pošli njegovim autom a ne mojim. Eto zato ćutim, inače bih mu svašta rekla na njegovo svašta.

Kafa je potrajala dok kiša nije uminula, ne baš potpuno ali je bar prestala da lije. Vraćamo se na art plato i imamo šta da vidimo! Svi Novosađani drže kišobrane u kolima i svi su ludi za grašcem! Gužva kao da je vedro i suvo, od profesionalaca, preko pasioniranih probača vina, pa do čitavih porodica s decom – jer vinopija se kuje dok je mlad, atmosfera nabijena smehom i radošću koju je, mogu da se kladim, izazvalo upravo loše vreme i neodustajanje. Što sopstveno, što naše. Jedini gologlavi ostali su vinari, ali jednako veseli, sve su šljapkali nožicama po mokroj travi u ritmu muzike sa razglasa.

Možda bi ovde ovoj priči i bio logičan happy end, najpre je uopšte ne bi ni bilo da me na nju nije navela jedna vesela zgoda. Dakle, kiša pada, svi se veselimo, ni oni pod kišobranima više nisu suvi, u jednom trenutku kažem Branku da idem da prošetam i probam neke grašce koje ne znam. I krenem u krug s jednim vinskim novinarom (lik i delo poznati redakciji vino.rs). Gucnemo ovde, popričamo tamo, stignemo i do stola jedne malo veće vinarije gde umesto vlasnika stoji mokra promoterka sa štiklama u blatu. Devojka nam bez reči rutinirano sipa degustacione doze, pomirišemo pa se zgledamo, probamo pa se još jednom zgledamo:

 – A ovo je? – pitam potpuno zbunjena, ko velim možda su mi i sva čula pokisla pa se načisto pobrkala.

– Ovako – počinje da deklamuje napamet naučeno – pedeset posto traminca, trideset posto sile i dvadeset posto neoplante.

– Važi, seko – kaže i novinar. – I gde je tu grašac?

– Pa to vam kažem, to je okupaža grašca!

Foto: Ivana Čutura 
nazad na vrh

Srodni tekstovi

Pitajte somelijera

  • Ukoliko imate pitanja u vezi izbora vina ili ostalih artikala u online prodavnici Vino.rs nudimo vam stručnu pomoć naših somelijera. Pitanja možete postaviti pozivom na telefon 064 111 8279 ili slanjem na mail adresu i naslovite sa PITAJTE SOMELIJERA! Odgovor će te dobiti u roku od jednog radnog dana.

O nama