Može li bolje?

Hercegovački vranac pod ovom etiketom dobro je znano vino svakom ozbiljnijem vinoljupcu s ovih prostora, kao uostalom i vinarija iz Trebinja koju s autoritetom vodi Radovan Vukoje. Što bi se reklo, nezaobilazno mesto na vinskoj mapi regiona. Ono što je eventualno novo jeste da je s ovom berbom u ovom vinu Vukoje dosegao visine do kojih se ne dolazi često u poslu kojim se bavi.

Nakon što je malo „prodisalo“, već prvi gutljaj vina pokrenuo je snažne talase senzacija. Nije to više bila ona tutnjava aroma i ukusa zaronjenih u moćne kiseline, koja je godinu dana ranije, kada sam ovo vino prvi put probao, dominirala. Niz jezik i nepca sada se slivao svojevrsni trag vinske lave koja polako gura u prvi plan sloj po sloj ovog kompleksnog vina. Za tih godinu dana vino je, barem u mom sećanju, prevalilo ogroman put od snažnog i razigranog do komleksnog i raskošnog. I usput dobilo još po neku plemenitu crtu duvana i čokolade koji su se utopili u primarne arome zrele višnje i sočne tanine, sve u perfektnom balansu i kao letnji dan dugoj završnici. Izdašnost sorte, vreli dodir teroara i umešnost vinara, sve se nekako uplelo i posložilo u ovom vinu.

- Može li bolje? – pitam sam sebe i već žalim što nema nikoga pored mene da podelimo ovaj nektar.

Teško... Može drugačije, ali to je to – Vranac Vukoje Rezerva 2012 autentično je vinsko remek-delo! Vino koje nosi raskoš sorte, tajnu zemlje koja ga je iznedrila i tajnu vinara koji ga je napravio. Ako i danas važi ono da je vino piće bogova, kako su verovali u antičkim vremenima, onda se ovaj hercegovački vranac sada služi na nekoj od trpeza na Olimpu ili gde su već sve obitavali dotični bogovi.

A za nas ovde na zemlji mogu samo da kažem da onaj ko danas ima ovo vino taj je bogat čovek!

Eto, rekoh da sam sklon preterivanju. Ali, s razlogom!

Foto: Ivana Čutura