Naši vinski univerziteti

Naši vinski univerziteti

Uvreženo je mišljenje onih koji od vina žive, a da u vinograd ili u vinariju kročili nisu, osim možda za potrebe fotografisanja, kako preko zime vinari nemaju nikakvog posla, te da je to idealno vreme za promitivne aktivnosti. Oni nas kao organizuju, a mi se kao promovišemo. Jer kao imamo vremena. Što je tek polovično tačno.

Jedna od mogućih klasifikacija vinara je na one koji uvek imaju dovoljno vremena (čitaj dovoljno zaposlenih u marketingu) i one koji nikad nemaju vremena (čitaj imaju jednu do dve Marice za sve). U ove druge, nažalost, spadamo i mi, Marice Patkovog vinograda. Tako da nam svaka vinska manifestacija na kojoj želimo da učestvujemo napravi organizacioni dar-mar u i inače složenom poslovnom i privatnom životu. Bogme i finansijski, što da se lažemo. Čak i kad nema preskupih kotizacija, a sve su nam preskupe, potrebno je platiti gorivo, prenoćište… Jer, znate, na vinskim „iventima“ se degustira, a u krčedinskom Domu kulture, na pedeset metara od kuće, još nije bilo vajn-džemova, samo krštenja, ispraćaji u vojsku i svadbe u organizaciji starojka.

Tek ovde je početak vesele priče koju već mesecima želim da napišem, konačno dođe i ta zima, našlo se malo vremena.

Zatvor 5A posle pravac zatvor, Branko Mlađenović

Tamo negde početkom leta, dakle u vinogradarsko nevreme, stiže nam primamljiv poziv od dragog kolege. „Vinski park“ u Sremskoj Mitrovici, središtu našeg okruga – ha, kako se taj lokal-patriotizam lako prima, čak i na autohtone Vračarce. Pri tom je Mitrovica otvorila „kesu“ kako Vračar nikada nije. Za vinare je sve for free, nema kotizacije, zajednička večera, obezbeđeno spavanje, treba samo da ponesemo vino i dobro raspoloženje. Sjajno! Još da nas nebo pogleda, da se prošvercujemo između dva prskanja, imaćemo i mikro godišnji odmor od jednog i po dana, i to o državnom trošku, što čak ni penzionerima, povlašćenoj kategoriji u ovom društvu, još nije uspelo. I promovisaćemo se, ha!

Posrećilo nam se. Organizacija savršena. Gradski park dekorisan fenomenalno, duhovito i sa merom, čak i za moj večito nadrndani ukus, novi beli štandovi sa ispisanim imenima vinarija – dobro, neki su se momentalno raspali od dva kartona vina, verovatno je posao dobio neko na tenderu, ali su organizatori trenutno izvršili zamenu. Muzika, konačno suvisla muzika iz zvučnika. I odlična živa svirka kad je pao mrak i kad su Mitrovčani nagrnuli ko na demonstracije. Mirne i vesele.

Tu negde nas posećuje i cura iz organizacije, objašnjava da će u ponoć, kad se sve završi, po nas doći mini-busevi koji će nas odvesti na salaš, na tu zajedničku večeru. Kola ostavljamo na parkingu, u centru, doći ćemo po njih ujutro. Kad se ko umori na salašu, zove taksi i ide na spavanje. Gde?

- Patkov vinograd? – devojka prevrće spisak. – Vi spavate u školi.

- U školi? – beči se Branko, k'o da nikad nije zaspao na času. – Ovaj, zapravo ne, to je đački dom... – ja s razumevanjem klimam glavom, pošto već godinama, svakog leta, s belosvetskom književnom „bandom“ privremeno okupiram jedan đački dom u Kikindi. Ipak...

- A to je, gde?

Zatvor 4 Hotel sa tri zvezdice i pogledom na zatvorsko dvorište 

Tu sad počinje ona standardna zabava s Vojvođanima, u čemu Novosađani prednjače, očito se raširilo do Mitrovice. Niko, ali niko živi, u objašnjenjima pravca ne koristi standarnu terminologiju treća desno, druga levo, već je to tamo iza one kuće, pa ima jedan saobraćajni znak, videćete mačku u prozoru, produžite do muškatle. Odustajemo, i tako ćemo na spavanje taksijem. Kome malo ko zna telefonski broj, pokazaće se, a i šta će im, ljudi tu žive. Ali da ne trčim pred rudu.

„Vinski park“ oficijelno je završen u ponoć, dakle lepih dvanaest sati kako trupkamo nožicama po Mitrovici, i još malo više od kako smo se spakovali i krenuli. Oćeš vraga, domaći živalj je krajnje druželjubiv, oni bi još malo. I još malo. Pakovanje traje narednih sat vremena, spakovani kunjaju u mini busevima, večera na salašu se skamenila, kelneri onesvešćeni po budžacima... jer mi u kafanu stižemo u dva po ponoći.

Ne zakeram, bilo je jako lepo, iznela su se tu i neka vina koja se ne toče na običnim degustacijama, prijateljski ćaskamo, muzikalni su i zapevali, mlađarija je čak sposobna da stoji na sopstvenim nogama. Kad eto ti opet cure iz organizacije sa spiskom. Ima odlične vesti za nas i kolege iz 45. paralele. Promena rezervacija.

- Tako da ćete ipak umesto u đačkom domu spavati u zatvoru!

- Gde? – sad je na mene red da se izbečim, jesmo čitavog dana bili izloženi vinskim isparenjima, al' nije valjda došlo do belih miševa u tamnicama.

- Pa nije to zatvor, hotel je, nego ga tako zovemo, jer je u kompleksu KP, u stvari nije, nego je preko puta, tu su vam, znate, boravili i Moša Pijade, i Đilas, Milovan... – objašnjava devojka, mi dižemo ruke, čak mi proleće kroz glavu da bi mi tri dana samice, bez buđenja, u ovom času baš dobro došlo.

Zatvor 9

Taksista nas pred zoru vozi kroz njive, u širokom luku oko Mitrovice, čini mi se vekovima, i ostavlja ispred dugačke klasične K und K trospratnice. I nije preko puta, preko puta su njive. Nešto je iza zgrade, svetli narandžasto u praskozorju. Pokušavam da podelim s Brankom svoje nepovezane misli, ali on već drema nalakćen na recepciju iza koje sedi gospodin u odelu, lep ko da je živ u pet ujutro, islednik, bojim se, otprilike iz doba kad sam pošla u školu. Nakon što nam je uzeo otiske prstiju – dobro, preterujem, ali ne mogu da tvrdim da nam nije neopaženo pokupio i uzorke DNK – i izdao kupone za doručak u koje je upisao naše JMBG i svaki overio pečatom, bez preterivanja, uputio nas je pravo pa levo pa drugi sprat... ha, ovima je red u glavi! Znaju da te upute u dobrom pravcu, čak i ključevi pasuju. Kakogod, sobe su sveže renovirane, sve je uredno i čisto, jedino je uputstvo za paljenje televizora otkucano na četiri strane i vezano lancem za nahtkasnu. Opet preterujem, ono za lanac. Tras u krevet i u nesvest, jednovremeno.

Probudili smo se rano, dan i po godišnjeg odmora, rekoh, ističe. Spakovali se, doduše nismo se ni raspakivali, i s koferčetom – ništa utuživo u njemu – krenuli na doručak. Dugačkim, svetlim hodnikom, s otvorenim prozorima, besprekorne bele zavese lelujaju na promaji. Branko zastaje korak za mnom i začujem samo jedno još sanjivo:

- Aaaaaaaaaaa?! – odgrnuo je zavesu i zapanjeno gleda kroz prozor.

Ispod nas, na bezbednoj dubini od dva sprata, nalazi se zatvorsko dvorište, ono za šetnju. Trenutno je prazno, ali su tri visoka zida koja ga opasuju obezbeđena bodljikavom žicom namotanom u gustu spiralu, po uglovima bandere s reflektorima i podestima za čuvare, nedvosmisleno se radi o šetalištu, zaključak dopunjuje i lavež pasa, negde iz blizine. Šta su onda prozori hodnika na kojima stojimo? VIP lože za turiste? Pu-pu, pomeri se s mesta, bež na doručak!

U prolazu ugledamo mladu ženu, doteranu kao za „Grand paradu“, kako se prijavljuje na recepciji. Dnevna varijanta islednika jednako je pedantna u iscrtavanju slova i brojeva iz njene lične karte, Bane i ja oborili noseve ko da smo nešto krivi i pustili korak prema sali za doručak. Sve pored sale za svadbe, ogromne, s onim stolicama obučenim u čaršave uvezane roze mašnom na leđima?!

Sala za doručak je zapravo polumračan bife, konobar u stavu mirno nas obaveštava da možemo i na terasu. Nego šta nego ćemo nego na terasu, na svetlost dana. Bašta ko bašta, ima i lepo negovanog zelenila, i otvoren izlaz prema putu kojim smo samo par sati ranije stigli u aps. Olakšanje. Na jednom od stubova koji drže pergolu plazma, upaljena, igra Đoković. Jedini koji ga gleda je ogroman policajac u crnoj majici, sa sveskom i olovkom pred sobom. Drugih gostiju nema.

Zatvor 12

Ali pristižu. Ona mlada žena s recepcije, koja sad ličnu kartu predaje policajcu, on nevoljno zapisuje između dva servisa. Onda seda za sto do nas, zove telefonom neku macu tamo iza zida i objašnjava mu kako je stigla, sad će ga pozvati da se spremi, aha, hoće, samo da Nole pobedi, mislim se ja, i da policajac skloni pogled s ekrana. Ne dâ se ni njemu. Upravo dolazi i romski par, malo stariji, s korpama i kesama s hranom. I oni prijavljuju posetu, imaju potrebu da objasne uniformisanom licu kako njihov sin ništa nije kriv, namestio mu Žika i blablabla, Nole gubi set, ovo se neće dobro završiti po posetioce, policajac besno baca olovku na astal i govori im da sačekaju. Evo ga i mlađi par, oni deluju urbano, nose najveću kutiju pice koju sam ikad videla. Mladić zastaje pored ekrana, prati meč, devojka seda za sto i vadi mobilni. Ona ne zove macu, ona nekog tamo opasno loži. 

- Slušaj, nećemo doći. Sorry. Miki mora danas da registuje auto, tehnički pregled i to, a ja imam zakazan manikir – onda se uhvati za nos i usta, da loženi ne čuje kako se kliberi. – Ma šta sad dižeš frku, doći ćemo iduće nedelje. Uh, u stvari ne mogu iduće nedelje, farbam se. A posle idem u Grčku, nisam ti rekla, uplatila sam...

Svega se sećam osim šta smo doručkovali. Ako smo uopšte nešto stavili u usta. Tek, na ponuđenu kafu smo u glas uzviknuli:

- Hvala, hvala, znate li broj taksija?

- Sad ćemo vam pozvati taksi, dolazi za minut – odgovara konobar, pretpostavljam saobraćajka, pošto deluje trajno utučeno, a slobodnjak je.

Taksi stiže za manje od minuta, lepo mu vidim tablu preko ogradice i skačem, Bane uzima prtljag. E, ali odnekud ispada novi policajac u crnoj majici i zaustavlja nas:

- Ne, ne, nije to vaš taksi, pozvali smo vam drugi jer ovaj vara kod naplate. Sačekajte samo minut.

Bane i ja ga zblanuto gledamo, pa onda razmenimo onaj tajni pogled koji znači niski start, varaj, burazeru, koliko hoćeš, mi palimo davde. Neće moći!

- Aha, evo ga pošten kolega, izvolite na glavni izlaz.

Zatvor 11

Tamo nas je čekao prašnjavi teget golf, bez taksi oznaka, za volanom neki dobro držeći deda s upaljenom pljugom. Smešta nas na zadnje sedište, među stare novine i prazne kutije od keksa, i polećemo u pravcu suprotnom od onog iz koga smo došli. Bane pokušava da mu objasni gde su nam kola, parking iza gradskog parka. Šofer na to uzima nokiu 3310 i raportira:

- Lica su u vozilu. Greška u najavi, idu na istu adresu a ne na dve. Vodi računa sledeći put!

Čuvar u penziji? Ama šef smene u penziji, ili neki još opasniji lik. Doduše u penziji. 

Počinje propitivanje, bar nam dokumenta nije tražio. Konačno i pitanje:

- Odakle ste?

- Iz Beograda – promrsim tonom iz koga je valjda shvatio da je preterao.

- Jao što ja volim Beograd – sad je dobar policajac, šarmirao bi nas. – Ja svake dve nedelje metem moju frau u limuzinu i oteram za Beograd. U šoping centar, na ručak, u zoološki vrt... Evo sad nisam bio u Beogradu mesec dana i mnogo mi nedostaje.

- Ja nisam bio dva meseca – javlja se Bane, vinogradar usred sezone, pokunjeno.

Islednik za trenutak zaćuti, pogleda ga s razumevanjem u retrovizor, slegne ramenima i konstatuje:

- Pa dobro, i to je za ljude. Važno je da si odslužio, i sad pamet u glavu!

nazad na vrh

Online prodvnica vino.rs

Pitajte somelijera

  • Ukoliko imate pitanja u vezi izbora vina ili ostalih artikala u online prodavnici Vino.rs nudimo vam stručnu pomoć naših somelijera. Pitanja možete postaviti pozivom na telefon 064 111 8279 ili slanjem na mail adresu i naslovite sa PITAJTE SOMELIJERA! Odgovor će te dobiti u roku od jednog radnog dana.

Preporuka

Veoma je važno da dobro pročitate Uslove kupovine” i imate ih u vidu prilikom ostvarivanja svojih porudžbina. Na ovaj način se od zloupotreba štite prava svih učesnika u procesu kupoprodaje te Vas molimo da prihvatite ove mere predostrožnosti kao obostranu zaštitu u procesu.

vino-rs logo beli
  • VINO.RS doo
  • Jurija Gagarina 57/1a
  • 11070 N. Beograd
  • PIB: 107512643
  • Matični broj: 20818476
  • Žiro-račun: 340-11007337-17
  • Mail redakcija@vino.rs
  • Telefon: 064 111 8279

O nama