Kladim se da skoro svakog septembra maštate uz čašu hladnog belog nešto poput: „Da mi je da nakrivim slamni šešir, u jednoj ruci pletena korpa, u drugoj makaze, pa štric-štric, jesenji dan do podne. Posle, ma i noge da operem i zagazim! Eh, kada bih barem imao prijatelje koji imaju vinograd, pa da im pomognem... “Odmah da vam kažem – sreća što nemate! Ne za vas, nego za te vaše hipotetičke prijatelje s vinogradom.

Godinu 2014. najradije bih zaboravila. Započela je postavljanjem stubova i razvlačenjem žica. A onda su krenule kiše. I kiše, i kiše. Ne samo da su desetkovale naše biljčice, tako da u drugoj godini nismo ubrali ni jedan jedini grozd, već su bujice na padini prema Patki krivile, a bogme i počupale nekoliko stubova. 

Naš vinograd nije još ni prvi put zazeleneo kada sam Branku saopštila svoju ultimativnu odluku - nema nikakvog prskanja, idemo na ekološki uzgoj! Nekoliko sekundi me je gledao zgranuto, pa namrštio nos, odmahnuo rukom nezainteresovano i vratio se na youtube svojim omiljenim poljoprivrednim mašinama.

Branko i ja sve u životu radimo s repa. Dok treba da uživamo u zlatnom zalasku radnog veka mi sadimo vinograd. Dok sadimo vinograd mi završavamo roman o munšajnerima. Dok se pomaljaju prvi lastarčići, mi krštavamo nepostojeću vinariju, pokušavamo da joj nadenemo ime.

Leto 2012. Stojimo u krmnom bilju do struka, mislim da je zob bila u pitanju, za romantiku se staraju retke bulke, gledamo nizbrdo i zamišljamo kako šetamo niz naš vinograd. Ali, prvo najesen da sleti labudica na Patku.