Slaganje hrane, vina & budalaština

Kakve veze ima aroma sa teksturom hrane?
Nikakve, ali glavni i odgovorni urednik magazina koji je specijalizovan za hranu i vino to ne zna, pa ga, verujem, stoga nije sramota da napiše tako nešto.

A, pazite sad ovaj deo iz istog članka: „Vino je sa finim kiselinama voćnog karaktera i veoma izraženim mirisima loze i bagremovog cveta. Istinski užitak imaćete ako ga poslužite uz morske plodove, ribu ili piletinu sa šunkom i žalfijom, a pasuje uz sve vrste salata i to na temperaturi od 9 - 12 stepeni!"

Kada bih navodio sve gluposti koje sam pročitao u poslednjih nekoliko sati, trebali bi mi dani da to sve napišem, da ne govorim o svim biserima pročitanim u toku nekoliko godina.

Verovatno će se autor citiranog teksta postideti ako pročita ovaj moj komentar, jer će saznati da kiseline u vinu NEMAJU MIRIS, ali ono što me zaista čudi jeste da neko može da napiše onaj drugi deo citiranog stava – jer salata od govedine nema nikakve veze sa pilećom salatom, ruskom salatom ili salatom od morkih plodova, a da ne govorim o zelenoj salati prepunoj sirćeta!
Pročitam još nekoliko članaka iz aktuelnog i predhodnog broja i – odustanem.

Otvorim drugi online magazin, kad tamo grafički dizajner daje „stručnu" analizu naših vinara i predviđa budućnost istih. Da, moram da napomenem da je dotični dizajner autor nekoliko vinskih manifestacija i to ga već čini vinskim super starom. Iako je ceo intervju prodavanje „muda za bubrege", jedan deo mi je posebno zapao za oko, onaj gde dotični gospodin kaže: „Radi se o broju ponavljanja. Kada neki francuski cheteau pravi vina nekoliko vekova, to znači da se neki recept ponavljao i usavršavao više stotina puta, te prenosio sa kolena na koleno u istom okruženju, na istoj zemlji i sa istom porodicom vinograda. Tako se približava perfekciji."
Tu perfekciju tradicije su Francuzi baš pokazali 1976. godine u Parizu, kada su do nogu potučeni od tek „ispiljenih" vinarija iz Kalifornije! Tako, otprilike, zvuči kada neko ko blage veze nema sa vinom, osim što zna stručno da uhvati čašu za nogicu i saspe sadržaj na nepce, daje stručne komentare.

Kada bih navodio sve gluposti koje sam pročitao u poslednjih nekoliko sati trebali bi mi dani da to sve napišem, da ne govorim o svim biserima pročitanim u toku nekoliko godina. Ali, nije sve crno. Imamo mi zaista stručne ljude koji promovišu vino i hranu, kako pisanjem, tako i kroz TV emisije. Svi ste verovatno već videli neku od emisija Lepog Brke, sjajno; pročitali članak Ljubice Radan ili komentar Mladena Dragojlovića. Siguran sam da ste pročitali bar jedan opis vina Igora Lukovića, Nenada Lukića ili stručni komentar Vlade Nikolića. Dušan Jelić je jedan od onih koji puno rade na popularizaciji vina, dok je Slavomir Ćirović definitivno već postao legenda vinskih putopisa. Sigurno bi nam dobro došli komentari ili radionice Srđana Janića, a i Darko Ninković bi mogao ponovo da piše o slaganju hrane i vina. Pa, zašto onda dozvoljavamo mediokritetima i lažnim Šćepanima Malim da nam serviraju đubre na srebrnom tanjiru sjajno dekorisanom reklamama za automobile i skupe satove.

Odgovor leži u našem mentalitetu, mentalitetu isključivosti koji ne dozvoljava kompromise i mogućnost da se prihvati činjenica da smo u krivu. Ja sam to dobro iskusio kritikovanjem gluposti, ali drugi nemaju tako agresivan jezik i opet su na meti „sveznalica".
Sa druge strane, ja nabrojah samo nekoliko imena, a njihovih kritičara je hiljade. Zašto je to tako? Zbog toga što je jednostavnije kritikovati (da ne kažem opljuvavati ) i praviti novac, nego uzeti knjigu i nešto pročitati. Ono što zaista plaši je to da je broj ovih drugih toliko velik da neko ko nema znanja, a želeo bi nešto da nauči o vinu, automatski veruje većini i to nas dovodi u začarani krug iz koga, čini se, nema izlaza.

Zašto onda dozvoljavamo mediokritetima i lažnim Šćepanima Malim da nam serviraju đubre na srebrnom tanjiru sjajno dekorisanom reklamama za automobile i skupe satove.

Ali, izlaz je tu pred nama. Problem je što neko ili neće ili ne može da ga vidi. Ako kažem da se završni ukus (a ne završnica) prepoznaje tako što se kada vino progutamo (ili ispljunemo) dunemo malo vazduha kroz nos i merimo koliko dugo ukus ostaje isti bez pojave gorčine ili jake kiseline, a neki tamo Pera kaže da se završni ukus određuje tako što se mljacka posle gutljaja, onaj ko to pročita bi to jednostavno mogao da proba i tako zaključi ko je u pravu.

Kada bi čitalac probao kombinaciju sa početka ovog teksta, a zatim tu hranu sljubio sa vinom na način opisan u knjižici „Slaganje Hrane i Vina", izdate od vinarije Tikveš, odmah bi shvatio da li časopis iz koga je uzet citat treba kritikovati ili ne. Ne želim da kažem da treba odmah prestati čitati takve časopise, već da treba da postanemo kritičniji prema onome što nam se servira. Tada ćemo ne samo imati kvalitetnije časopise, već ćemo napraviti i red na tržištu vina.