Logistika, gimnastika, fantastika

Ovako, pored mene nerođene, zadužbinari su posle gazda Vlajkove smrti prvo iskrčili vinograd, 1926. napravili Kalenića guvno, već 1933. formirali i pijačnu upravu, a meni otežali život & poslovanje oteravši me u Krčedin kojih osamdeset godina kasnije.

O svemu ovome setno fantaziram pre neki dan, hitajući preko Kalenićeve pijace prema pošti u Maksima Gorkog (nekada Kičevska, nije greška). Ne zalazim u nebitne detalje, recimo kog bi đavola babi od preko sto godina trebao vinograd ili gde bih na današnjem Vračaru parkirala traktor, prosto maštam, i tako je ključna reč u ovom nastavku pošta.

Ima i Krčedin poštu, da ne grešim dušu. Samo što ima neobično radno vreme, službenica neobične navike, ja neobično tanke živce, tako da se naša saradnja završava s onim što poštar spusti u sanduče. A to su jedino računi. Za njih barem imam rešenje, elektronsko plaćanje, da ne sitničarimo oko nekoliko zamena rutera u Beogradu usred obrade grožđa ili slično stresnih radova u vinariji.

Kakogod, koverte su manji problem u vinarskom poslovanju. Onaj veći je činjenica da se vinarije retko do nikada nalaze u urbanim sredinama. Ne nalaze se, doduše, ni distributeri enološkog materijala, boca, čepova, creva, filtera... spisak je beskonačan. Oni su obično locirani na nekom drugom ruralnom području. Gde zemaljska veza između vas i njih vodi preko sedam brda i sedam (noćnih) mora.

Priznajem, ispočetka je bilo i plaćanja danka neiskustvu, pa smo pre nekoliko godina po prvi ozbiljan kvasac otišli u Ilok. Celodnevni izlet, istina lep, ali prilično neekonomičan. Iskoštao je jedno četiri puta više nego ono što smo doneli u najlon kesi, pri tom znam bezbroj mesta gde bih radije na izlet nego u poljoprivrednu apoteku susedne države. U međuvremenu smo se dosta izveštili, ali se i dalje prilično vozikamo u cik-cak, u radijusu od oko sto kilometara, jer nigde ne možeš dobiti sve, niti pod istim uslovima, ponajmanje baš u onom trenutku kada ti je hitno zatrebalo.

Tako jednog dobavljača zovemo telefonom da dođe i otvori radnju; s drugim se sastajemo na parkingu velike samoposluge na obodu Beograda; treći nas prima u šupi, pazeći da ga ne vide komšije; četvrti, ako je odsutan, ostavlja kutiju i račun na tremu, nema frke, ker nas već poznaje... Uzbudljivo ko da se bavimo prometom ilegalnih supstanci, a ne papirnim filterima, vezicama za lozu, dihtunzima, plastičnim crevima...

Najveći deo potrepština ipak se nabavlja naizgled razumnim putem. Naručiš telefonom ili mejlom, dobiješ profakturu i platiš, roba i račun stižu na adresu vinarije. Kažem naizgled razumnim...

Prva paleta flaša koju smo naručili stajala je dva dana na šoru, jer vozaču prekookeanskog kamiona koji ih je doterao na pamet nije padalo da se, prepun, uvlači u naše tesno dvorište. Posle je Branku trebalo dva dana da iznajmi viljuškar na seoskom stovarištu građevinskog materijala i dovrši transport. Majstor koji je mesec dana kasnije doneo preostale palete bio je skloniji egzibicijama, ušao je u rikverc, pri tom polomio pola oraha i ostavio za sobom ispucali beton.

Pred samo flaširanje stigli su čepovi, od toga jedna kesa od hiljadu komada sa logom neke nepoznate engleske vinarije?! Dobro, dešava se, ono što ipak ne bi trebalo da se dešava jeste da u trenutku kad se cela Evropa flašira francuska fabrika pampura pobrka narudžbine i ode na kolektivni godišnji odmor od tri nedelje?!

Čepove je, kao i sav sitniji materijal, donela Kurirska Služba, neprijatelj No.1 mojih logističkih gimnastika. Jer u zabitima na 50 km od Beograda i 30 km od Novog Sada, na kilometar od autoputa, to malo drukčije funkcioniše nego u civilizaciji. Pošiljke često kasne i po par dana, valjda dok im se nakupi, to što si ti u međuvremenu morao za Beograd pa moljakaš komšije da prime paket ič ih ne sekira. Jednom su nam tako po kiši ostavili u komšijskoj avliji kauč koji smo čekali mesec dana.

Bez najave! Najavama uopšte nisu skloni, okrenu telefon kad uđu u ulicu, a ti si u vinogradu, na pola sata od kuće. Ili jednostavno sviraju pred kapijom, pa ko izađe – izađe. A vole ljudi da izađu, ko ono kad se sjatilo pola sela kad nam je posle tri dana laganja stigla septička jama iz okoline Loznice.

Najgora kombinacija je ipak enološki materijal oko berbe i Kurirska Služba. Svako razuman će se zapitati zašto ne planiramo, ne nabavljamo ranije. Naravno da planiramo i nabavljamo, ali niti možeš unapred potpuno tačno proceniti količinu grožđa, niti konsistenciju soka, dovoljno je da ti neplanski zafali kutijica od sto grama enzima i da nastane opšti raspad sistema. Pošto je u isto vreme svima zafalila po jedna kutijica. Ili deset, svejedno.

Kao jesenas, grožđe stiže, greje se, a ja satima visim na kapiji i čekam Kurirsku Službu sa nedostajućom kutijicom koju sam teškom mukom juče pronašla negde u centralnoj Srbiji i elektronski platila. Već spremna da odrobijam kurira i nemajući na kome da se iskalim zovem dobavljača, tek da bih saznala da neki kilnac, zadužen za slanje, od sve frke s interventnim porudžbinama juče uopšte nije poslao baš moju! Pravda se, samo što ne zaplače, evo sad će da je pošalje, iz ovih stopa...

Ama, sve da se teleportuješ u Krčedin, prekasno je! (Posle su mi, u znak izvinjenja, promptno vratili novac SMS-om, u onu istu poštu koja radi petnaest minuta dnevno a red se čeka bar dva sata. Podigla sam ga posle dve nedelje.)

Dakle pošta, ona kod Kalenićove pijace, mog nesuđenog vinograda s početka teksta. Prema kojoj se čilo krećem pre neki dan, imam za urbane prilike trivijalan zadatak. Da pošaljem dve boce vina negde u okolinu Severnog pola i tri knjige na obalu Kaspijskog mora.

– Šta vam je ovo ovde? Šta to piše?

– Piše Россия, to vam je Rusija, ćirilicom, znate valjda ćirilicu, vi ste državna služba – to sam ja zajedljiva pošto mi je više pun kufer tih ćirilica-latinica prepucavanja.

– Ne može, mora latinicom.

– Ma nemojte? Tamo gde to šaljem pišu vertikalno, s leva na desno, ćirilicu moraju da znaju, kao i vi, a za latinicu uopšte nisam sigurna.

– Onda na oba jezika! – ova ko da radi u službi za etiketiranje vina Ministarstva poljoprivrede.

– Mislite pisma?

Nekako se nagodismo oko knjiga, sad lakši zadatak, moji Eskimi čitaju latinicu...

– Šta vam je ovo?

– Dve boce vina, Švedska, Sweden...

– Vi stvarno niste normalni! Vino!?

(to be continued, doživotno)