Vanity Fair na srpski način

Međutim, strašna je istina, naučilo nas je već prvo komercijalno vino koje smo napravili, da vinari ni zimi nemaju vremena za odmor, sve i da imaju tetku na Južnim morima koja šalje avionske karte i džeparac. Zima je rezervisana za rudarski rad na prodaji, odnosno, kada su početnici poput nas u pitanju, na brendiranju, kakve li grozne reči! Podseća me na čuveni brendi „zvečka“, i na nosu i na jeziku, a bogme i na uhu – opasno zveči.

Na jednoj radionici o brendiranju, prvoj i poslednjoj koju sam pohađala, saznala sam da je najvažnije imati priču. Zato sam i odustala, nije mi se dopala priča. O timovima eksperata koji će smišljati da li sam isflaširala sunce, vino s karakterom, luksuzne mehuriće, izrazitu voćnost, suptilnu kompleksnost, tajnu drevnih vinogradara, groznicu subotnje večeri... Ili sve to isto na engleskom, praćeno bezbrojnim slikama čaša, flaša, pampura… Aman!

Južna mora su desno iza bandera...

U redu, dugujem vam priču o brendiranju i napisaću je sledeći put, ceo roman ako treba, nego da se vratim na ono o čemu još nisam ni počela da pišem – sajmovi&saloni. Ukupno dva na kojima smo učestvovali sticajem srećnih okolnosti. Koje naglašavam zbog toga što ovako mali i neizbrendirani možemo samo da sanjamo učešće na glamuroznim vinskim manifestacijama sa još glamuroznijim kotizacijama.

Hoće li ti marketinški savetnici konačno prihvatiti notornu činjenicu da su najbrojniji potrošači vina žene, pa da nam na štandovima ponude zgodne mladiće?Učešćem na BeoWine 2018 usrećio nas je Pokrajinski sekretarijat za privredu i turizam, zakupom velikog štanda za sve vojvođanske vinare. Neki su se, istina, separatisali na sopstvene štandove, od volje im, nama je zajedno bilo lepo i veselo. A neki veliki nisu ni došli.

Njih još i najbolje razumem – kada si veliki, moraš to i da pokažeš. Veličinom štanda, stilskim ili stilizovanim nameštajem, pratećim „sitno seckanim programima“, pokloničićima, konačno, brojem i lepotom promoterki. Bačeni ogromni novci, badava, jer po današnjim sajmovima poslovnih kontakata nema, oni se obavljaju nekim drugim kanalima koji su za mene tajna. Onda je isplatljivije ne pojaviti se uopšte, kao duriš se, kao ocepljuješ vinogorje ili tako neka dobra priča, ona iz drugog pasusa.

Šarena sajamska iskustva

Kud spomenuh promoterke! Sećam se jednog davnašnjeg sajma knjiga kada je moj tadašnji izdavač, uz posredovanje (istog) organizatora, bio zasut ponudama za rad na štandu. Desetine polupismenih do potpuno nepismenih biografija devojaka praćenih fotografijama u kupaćem kostimu! Ponavljam, radilo se o sajmu knjiga... A sad skoro čitam na nekom vinskom portalu kako su neke kolege ponele zvaničnu (?) titulu vinarije s najlepšim promoterkama?! „Pobogu, nije sajam automobila u pitanju“, čudi se Branko, a ja se pravim da ga ne razumem da ga ne bih zgromila.

Hoće li ti marketinški savetnici konačno prihvatiti notornu činjenicu da su najbrojniji potrošači vina žene, pa da nam na štandovima ponude zgodne mladiće? Ne obavezno razgolićene, dovoljno bi bilo da umeju da otvore bocu i znaju nešto o proizvodu koji nude. Zvuči uvredljivo? Bilo je namerno i ništa manje uvredljivo nego izbor vinarije s najlepšim promoterkama. Budući da u svim fazama proizvodnje i prodaje vina ima itekako mnogo mladih žena koje su bolje vinogradarke, enološkinje, dizajnerke, komercijalistkinje... od svojih muških kolega, iako su lepe.

Još jedan detalj koji sam zapazila na BeoWine 2018, a o kome poslednjih nedelja nije pisano, jeste najezda „somelijera“. Ne ozbiljnih profesionalaca, mada su i oni primećenu ali u neznatnom broju, već „stručnjaka“ sa onih izgleda jako popularnih kurseva tipa „Sve o vinu za 45 minuta i 100 evra, veliki odmor s posluženjem gratis“. Ništa ne zameram organizatorima ovakvih zabava, legitiman posao, sem izdavanja šarenih diploma.

Ljudi moji, opasno je, znate gde živimo, sutra će neki od njih sa vašim papirom zasesti u fotelju ministra poljoprivrede, turizma, zdravlja... Jer vino je zdravo, zar ne? Najbolje me je od njih zabavio jedan momak koji polaže „diplomski“ za dva dana. Željan znanja iz prve ruke, ispitivao me je bar dvadeset minuta, prosvetna radnica je promenila ploču i umesto o vodovodnim sistemima strpljivo pričala o maceracijama, hladnim stabilizacijama, muljnim pumpama... da bi mi on na kraju postavio ključno pitanje: „A da li je rizling belo ili crno grožđe?“

Dok se udaljava, mrmljam sebi u bradu: „Crno dete, pašćeš na diplomskom.“

A Branko dobacuje: „Najgore je što neće. I onda će sutra da odlučuje o tome da li da uzme tvoje vino u neki restoran!“

Dobar ti ovaj rizling!

Kako bilo, mi smo se dobro proveli, družili s kolegama vinarima, ćaskali s posetiocima, pa i sami probali neka nova, lepa vina, osvojili srebro na takmičenju... I dva virusa gripa koji nas još drmaju. Taj afterparty smo baš mogli i da propustimo.

Ovako umalo da propustimo Salon vina u Paraćinu. Opet čista sreća. Prvo to što su me neki drugari Paraćinci obavestili o salonu, zatim što nas je selektor prihvatio, konačno i maltene najvažnije što se i Paraćin brendira, pa smo uspeli da se uklopimo.

Bilo je sjajno, o čemu ste do detalja već čitali na Vino.rs. Umesto „somelijera“ u publici sve sami mali proizvođači vina, što amateri što kolege, ljubitelji vina koji su doputovali na salon čak iz Čačka i Užica, prava publika. I ništa „promoterke“, nego vitezovi, ej! Nije što su mi generacijski bliži, nego su nas dočekali odista – viteški.  |