Mladi i vino

Tek, zaglavila sam sama samcijata u nekom klubu, razvalini viđenoj za fantomsko rušenje u noći između četvrtog i petog marta tekuće godine, daleko bilo. U zakazano vreme stigli smo samo DJ i ja. I gledali se preko nišana čitav sat - ja njega zbog jezive muzike koju je puštao zidovima, on mene valjda jer sam mu ličila na okrnjenu ciglu koja je ispala iz dotičnog zida. Onda su počeli da pristižu i drugi vinari i raspakuju se, za njima i neki fini svet, manje više ispisnici. Nekolicina je imala potrebu da mi do detalja objasni kako pravi vino u vikendici; jedna se profesorka ruskog izvinjavala zato što njen muž ne zna ko je knez Miškin; bivši student koji trenutno radi za izvesnu veliku vinariju ponudio mi je pomoć oko projekta degustacione sale - jer samo mi projekat fali pa da nas krene; vlasnik brod-restorana, oduševljen vinom, istresao je u kiblu pregršt naučno-fantastičnih planova koje ima sa nama, uzeo vizit kartu i naravno nikad se nije javio...

Taman sam ušla u četvrti sat na nogama kad nagrnuše mladi. Mladi i vino, velika tema. I veliki krkljanac.

- Jedno belo – pruža mi devojčica čašu pravo pod nos i gleda negde u stranu.

- Ja ću crno! – tu je i drugarica.

- Nemamo crveno. Pravimo samo italijanski... – ni sama sebe ne čujem od žamora pomešanog sa nesnosnom kakofonijom koju neumorno proizvodi kolega DJ.

- Dobro, onda roze.

Popila je belo, mogu valjda i ja nju da ne razumem, kad već ona ne razume mene. Onda su malo igrale na mom radnom mestu, pa odjezdile u sledeći lokal, pola metra desno, gde ima vina svih boja. Tek toliko da mi oslobode vidik prema grupici mladića koji su se klatili nasred prostorije. Ja sam poslednja osoba na svetu koja bi imala prava da komentariše bilo čije plesne bravure, posebno uz onakvu muziku, pa ne bih o tome.

Za oko mi je, međutim, zapao jedan od njih koji je sve vreme tako panično vrteo punu čašu u ruci, celu sam cigaretu ispušila kladeći se sama sa sobom koga će da ispoliva... I ništa! Dečko je pravi vinski ekspert. Em nije prosuo ni kapi, em vino nije ni pomirisao, em ga nije ni okusio.

Palim sledeću cigaretu i razmišljam kako mi je ovde nešto čudno. Devojke dolaze u grupicama od dve-tri, mladići isto, obično ih je trojica-četvorica. Kao zabavljaju se. I ne mešaju se. Nema udvaranja, nema mešovitih skupina, nema parova... Ha, ipak ima. Na ulazu se pojavljuje živopisan par. Momak za stolom do mene, onaj koji ima vina svih boja, budući naslednik jedne fine vinarije, koji za razliku od naših naslednika ume i da propusti poneku žurku zarad opšte dobrobiti, naginje se prema meni i viče mi u uvo:

- Jao, vidite ovog hipstera!

Trgnem se i popnem na prste, da bolje osmotrim. Meni, naime, Brankova deca već godinama pokušavaju da objasne kako tačno izgleda hipster, džaba mi proučavanje teorijskih kulturoloških tekstova kad se ne snalazim na ulici. I ovoga što nailazi bih svojim rečima najpre opisala kao šminker-vehabiju, hipster mi ne bi na pamet pao.

Crne farmerke, prekratke s obe strane, odgovarajuća košulja, kao da je od termoskupljajuće folije, sat na lancu a lanac do kolena, raščerupana bradurina i nenormalno uredna frizura, to je dakle to. Za ruku vuče devojku, ona je... Ona je gotik. Da to shvatim, već mi nije bila potrebna pomoć mladog komšije, otkidala sam svojevremeno na Adams Family. Idu pravo prema meni?!

Devojka, zovimo je Mortiša, hoće belo. Dobije belo. Hipster, ne znam kako bih ga drukčije nazvala, neće. On bi amber. Ali uzima flašu u ruke, razgleda etiketu, i hoće da priča sa mnom. Potpuno ekscentrično ponašanje, u skladu sa teorijom hipsteraja.

- A ovo je? – podigao je jednu obrvu.

- Italijanski rizling, deset posto rajnskog.

- Moooolim? Riiizling? Pa to uopšte nije za piće. Otkud vam ideja... – izraz lica mu je zgađen, opet po teoriji.

- Ti to zbog banatskog? – prelazim na ti, umem i ja ekscentrično da se ponašam prema potencijalnim kupcima, a posebno prema klincima koje je deda plašio strašnim pričama o banatskom rizlingu.

- Mmmmm, da, i to. Rizling je najgore đubre, to je opštepoznato.

- Ajd probaj, leba ti – krajičkom oka vidim kako se vinar do mene cereka iza leđa zbunjenog hipster-degustatora koji nevoljno pruža čašu.

Njuška, otpija gutljaj.

- Ej! Pa ovo je mnogo dobro. Nemoguće da je rizling!?

Sležem ramenima i okrećem se nekoj dečurliji koja je čula da kod mene ima i rakije, mnogo im je kabasto to vino. Mortiša za sve to vreme nijednom nije trepnula. Posle su naručili tatar biftek i jeli ga iz saksije. To je, naime, bilo jedino mesto na koje su uspeli da spuste tanjir, toliko o hipsteraju.

Kad smo već kod hrane, ponela sam, nađavola, i neke suve kolačiće s bademima, koji su se odlično uparili s pomenutom rakijom, neki su i umakali. Jedva sam dočekala da dokrajče flašu, sklanjam je i ne vadim drugu, ipak sam ja prosvetna radnica, a ovo je veče posvećeno edukaciji mladih o vinu. Ili je bar to tako organizator lepo zamislio.

Mladi po običaju imaju sasvim druge ideje o tome čemu obrazovanje, pa i vinsko, služi, skaču u buljucima trešteni pijani i mlate čašama, svako malo ih pružaju prema prvom stolu do kojeg su se zatekli, nema više čak ni crno-belo, samo sipaj, Miško!

Neke kolege se, namrgođene, polako pakuju, al ja sam uporna žena, uostalom ne vraća mi se vino do kola, daleko sam se parkirala. Diskretno prebrojavam preostale boce i gledam na sat, ovim tempom izvući ću se i pre oficijelnog kraja. Kad neka cura iz gužve diže uvis ruku s praznom čašom i viče roze, preko veze.

Dečko ispred mene, veoma nesiguran na nogama, prihvata štafetu, zuri prema astalu, pokušava da izoštri, konačno spazi bokal s vodom u kojoj su se prale čaše, a bogme se i pljuckalo. I zgrabi ga?! Sipa vodurinu, istina donekle ružičastu, onako bogato. Zgranuta krenem rukom da ga zaustavim, ali se u trenu predomislim i zaustavim sebe u pola pokreta – ama da se nosite deco dođavola, nisam vam ja ovde razredna na ekskurziji! Devojka već ispija prljavu vodurinu, licem joj se širi osmeh, maše mi i pokazuje da mi je „roze“ do jaja.

Kad je već tako, red je da i ja nazdravim svom savršenom „rozeu“, pa naspem sebi punu čašu, vina za promenu, dotle sam se uzdržavala. I nastavim svima da punim čaše do vrha, dok traju zalihe. Trajale su još oko pet minuta, mladost je to...  |