Patriote od čokota
Sedim pre neki dan u Bayside u Majamiju i setim se da nemam vino za večeru. Prošetam se do ulice Flagler koja se nalazi u blizini, a u kojoj postoji nekoliko prodavnica alkoholnih pića, uđem u jednu od njih i posle kratkog razgledanja se odlučim za Bogle Sauvignon Blanc 2012. Već sam se bio odlučio da napravim palačinke punjene repom od jastoga, koji mi već duže vreme leži u zamrzivaču, u sosu od putera i baš sam hteo da kupim neki kremasti šardone, kad ugledah Bogle beli sovinjon.
Zadnji put sam pio to vino kad sam bio u San Francisku i moram priznati da mi se urezalo u sećanje, te sam brzo promenio plan i odlučio da napravim palačinke alla Fiorentina. Već sam mogao da osetim blago kremasti ukus palačinki i osvežavajući ukus vina uz perfektnu kombinaciju aroma povrća. Do duše, pored tog sovinjona bilo je i drugih kao što su St. Supery, Geyser Peak, Estancia, Rodney Strong i još mnogo drugih veoma kvalitetnih američkih vina čija cena nije viša od 12 dolara, ali ja sam već našao svog favorita za to veče.
Još malo sam istraživao po prodavnici, zbog toga što vina uglavnom kupujem on line (jer su jeftinija) ili u supermarketu blizu kuće, i zaključio da se koncepcija specijalizovane prodavnice alkoholnih pića ne razlikuje od koncepcije super marketa. Bilo je tu dosta uvoznih vina niže cenovne kategorije kao što su Yellow Tail, Lindemans, Concha y Toro, Oyster Bay, Mouton Cadet, itd kao i vina više cenovne kategorije, da ih sad ne nabrajam, ali ipak je više od 70% vina u prodavnici dolazilo iz Amerike. Isto kao i u supermarketima gde jedino ne možete da nađete skuplja vina. Pomislio sam da je to zbog toga što je Southern Wine and Spirits glavni distributer pića na Floridi, ali onda mi je kvrcnulo da je to možda ipak tako zbog toga što se i Floriđani, iako imaju tek nekih tridesetak vinarija koje prave vino uglavnom od muskadina, osećaju dovoljno Amerikancima da piju svoja vina.
Proverio sam ko su dobavljači i oduševio se time što sam bio u pravu. Bilo je bar 10-tak različitih dobavljača. Da, ameri piju domaće. Sad mi navrnuše sećanja iz Kalifornije. I tamo sam video strana vina, ali je zastupljenost u prodavnicama bila još manja od ove na Floridi. Pomislih na Italiju, Francusku, Španiju, Nemačku; svi forsiraju svoja vina; Pomislih na Hrvatsku, Sloveniju, na Srbiju... i tu stadoh. Joj, mi smo izgleda jedini u svetu koji u specijalizovanim prodavnicama, odnosno vinotekama imaju 70% stranih vina i 30% i manje domaćih. Nešto pokušavam da se setim, zadnji put kada sam bio kod nas, u jednom super marketu, video sam da je i tamo zastupljenost stranih vina mnogo veća od domaćih. Na policama je doduše bilo mnogo više boca domaćeg vina, ali izbor je bio drastično manji.
Mada, i kvalitativno posmatrano taj izbor domaćih vina nije bio baš najsretniji. Da li mi to nemamo dovoljno vina pa se sve popije u kafanama, a trgovci, koji moraju nešto da prodaju, zbog toga nude toliko stranih vina. Ili mi, možda, nismo patriote, a možda je i nešto drugo u pitanju. Možda je problem u ceni vina te prodavci ne drže domaća vina iz straha da ih neće moći prodati. Za prosečnog amerikanca 12 dolara je slično kao 400 – 500 dinara za prosečnog Srbina. Ne budem lenj, pogledam cene na on line prodavnici u Srbiji. On line prodavnica očito nema zakup prodajnog prostora, muzički dinar, struju, vodu, grejanje i ko zna šta sve ne još, što znači da cene moraju da budu niže. Listam ponudu vina i rakija i jednostavno ne mogu da poverujem.
Od skoro dve stotine različitih srpskih vina samo dva imaju cenu ispod 500 dinara, desetak ispod 600, gro vina oko 700 do 800 dinara i veliki broj vina od 1.200 do 1.600 dinara sa izuzetkom dva tri vina koja imaju cenu i preko 4.000 din. Dok veliki broj uvoznih vina ima cenu oko 500 dinara, a neka čak i nižu od 400 dinara. Sve mi je odjednom postalo jasno: srpski potrošač je definitivno patriota jer se i uz takve cene domaća vina prodaju.
Ali srpski proizvođač to sigurno nije.
