Moda Marjanova u vinskom Vavilonu

Zašto neko poput mene, koji svakog dana traga za istinom iz drugih vinogradarskih regija, razmišlja o modi iliti fashionu?

Razlog je, zapravo, jednostavan – danas je vino fashion. Danas se organizuju razni skupovi i performansi sa vinom u naslovu, o vinu se piše i priča na sve strane, u svim delovima Srbije se naveliko uči novi rečnik vinskih izraza, moderan, fancy i fashionable. I nema veze koja reč šta znači, bitno je da zvuči dobro.

Evo, čitam pre neki dan opis vina „kompleksnog bukea crnog voća, cveća, začina i breta". U prevodu, vino sa manom koje treba prosuti jer smrdi na konjski znoj. Ne baš davno to bi tako i bilo. Ali, danas, kada se onima koji pišu o vinu znanje zasniva uglavnom na rečniku modernih vinskih izraza, o tako opisanom vinu mogu da se pročitaju samo hvalospevi.

Ali, da krenem redom: Kako je sve to počelo i kako smo došli ovde gde smo?

 Od koktela dva putića

Posle napornog rada u kafani, nekoliko konobara se dogovorilo da odu i pogledaju film sa Tomom Kruzom u kome on „šamara" koktele, filozofira, recituje genijalne stihove i zaluđuje bogatašiće, koje jedva čekaju da ih dohvati šankerska enciklopedija puna znanja o istoriji, sociologiji, filozofiji, religiji i ko zna o čemu još. Kao mali cigančići posle Brus Lijevih filmova iz 80-tih godina, i ovi konobari su počeli da mlataraju, ali ne nunčakama već šejkerima, stirerima, streijnerima i ostalim rekvizitama. Koga je bilo briga što se „Sex on the Beach” pravi sa sokom od borovnice, važno je bilo shakerovati cocktail. Odmah su ti isti konobari napravili škole i počeli da prodaju... znate već šta – za bubrege. O njima su počele da pišu novine, TV stanice su se otimale oko velikih bartendera, a glad za slavom kod KV konobara počela je da biva sve veća.

Gde ja odoh i kakve ovo veze ima sa vinom?

A da, sad se setih, pa kokteli su postali malko dosadni. Niko više nije pozivao velike bartendere na TV, niko o njima nije pisao, ali najgore je bilo to što je sve manje momaka i devojaka pohađalo kurseve za bartendera. Situacija je postala kritična, a onda se pojavio tračak nade. Neki konobari, koji su na brodovima rmbačili po 15 sati dnevno, videli su kako pojedini Francuzi, Španci i Englezi ništa ne rade po ceo dan osim što nešto malo sipaju gostima vino i za to uzimaju velike pare! Iako niko od njih koji su to gledali nije do tada popio ni kap vina, svi su se zagrejali za posao wine stewarda, odnosno sommeliera. Neki su i uspeli da se umuvaju u sommelier team i po povratku kući počeli da se hvale svojim zanimanjem čije je ime zbunjivalo mnoge, a dotične konobare odjednom učinilo veoma važnim.
E sad, oni iz prethodnog dela priča, koji su šejkovali & stirovali koktele, osetili su da tu ima nade i za njih, udružili su se i umesto organizacije barmena napravili organizaciju sommeliera. Krenule su škole, TV, novine... Idila jedna. Odjednom smo dobili velike poznavaoce vina sa izvanrednim uspesima u svetu, a od velikih poznavalaca koktela postali su poznavaoci cigara, poznavaoci konjaka, ma... poznavaoci svega vezanog za posao vinskog konobara, kojeg u francuskoj zovu sommelier.

Kolo vilovito, zapleteno...

Nekako u to vreme, vino, koje je kroz istoriju bilo popularno u zemljama Staroga sveta, sada dobi novu dimenziju popularnosti zavaljujući američkoj neukosti o istom, te je jedan čovek postao najveći creator of public opinion u vinskom svetu, a njegovo ime je Robert Parker. Svakako da su se zemlje Starog sveta zaustavle na tradicinalnim stilovima, ali zemlje Novog sveta i nove vinske zemlje Starog sveta (poput Srbije) oberučke su prihvatile stil pomenutog gospodina, ne bi li prodali koju bocu i izvan svog okruga.
Ima kod nas puno ljudi koji putuju po svetu, čitaju novine i razno-razne časopise, te su primetili da Ameri nešto puno pišu o vinu. Osetili oni da ima tu nešto, mora da je fancy pričati o tome, te su odmah po dolasku kući počeli da pričaju o „velikim španskim vinima iz Chiantija", „o odličnom portugalskom vinu koje se zove Sherry" i, svakako, „izuzetno skupocenim vinima Čilea kao što je Casillero del Diablo". A tek kad su videli na TV predstavnika srpskih somelijera, sunce ih ozari: Pa oni su znali šta je to sommelier i ponosno su o tome pričali rođacima, prijateljima i komšijama, ali i konobarima, jer oni su takođe bili i prosvetitelji.
Sve u svemu, vinogradari postadoše somelijeri, somelijeri postadoše enolozi, enolozi kuvari, sve se za tili čas izmeša na radost i veselje svih nas, ali ipak sa najvećim osmehom na licu edukatora, koji zajedno nisu imali osam razreda škole ali su na svojim predavanjima podučavali doktore, profesore, naučnike i biznismene. Onda se pojaviše novinari koji su stekli opasno znanje čitajući o vinima u „Wine Spectaoru". Krenuše putopisne emisije o raznim vinskim regionima, restorani su počeli da zapošljavaju profesionalne sommeliere, koji su posle nedelju dana intenzivnog kursa i isto toliko opijanja vinom, kao iz rukava izbacivali informacije o vinu i veličanstvene priče o vinskim regionima. Takmičenja vina, ocenjivanja, sajmovi, izložbe, degustacije, svi poludeše za vinom.
Ali avaj, oni slabo edukovani somelijeri nisu znali kako da se izraze na srpskom, pa su počeli bukvalno da prevode engleske izraze koje su naučili na obaveznim časovima o vinima koja su usluživali tamo gde su radili. Tako su u rečnicima vinskih magova zaživeli izrazi maceracija (maceration), što znači truljenje, fortifikovana vina (nastalo od fortified wines), što na srpskom ne znači ništa, destilati (spirits), pojma nemam gde izvukoše ovo jer se taj izraz ne koristi u engleskom, a nikada se nije koristio ni u srpskom jeziku, hrskavo vino (crisp wine) kao da jedete čips...

Somelijer sam, tim se dičim

Onda su i domaćice, umorne od kuvanja ručkova, počele da se bave organizacijom vinskih sajmova i drugih izložbi, pa smo dobili veličanstvene priredbe o vinu sa odličnim koncertima i drugim performansima, gde se razlog zbog čega su priredbe pravljen nađe u ruci tek svakog desetog posetioca. Ali se zato posećenost predstavlja kao uspeh srpskog vinarstva, iako je udeo u izlaganju srpskih vina minimalan u odnosu na vina iz inostranstva.
Tada nastupi i armada propalih biznismena koji su napokon uočili svoju šansu za američki san i pootvaraše prodavnice, distribucije, uvozničke firme, magazine i ko zna šta sve ne još. Počeše da se javljaju mladi perspektivni somelijeri. Napraviše ih upravo oni koji ni dan danas ne umeju da degustiraju vino, a ni da ga opišu, iako je od prvog predavanja koje su održali o vinu prošlo više od 10 godina. ASI se opasno umešala u edukaciju srpskih somelijera, pa dobismo i prvog internacionalnog vinskog konobara. Niko ne zna šta to znači, ali su svi ushićeni, oduševljeni pojavom internacionalne diplome u Srbiji. To što barem 30 momaka i devojaka iz Srbije poseduje diplomu Court of Master Sommelier nikome ništa ne znači. Tim mladim ljudima je čak zabranjeno da se pridruže udruženju ljudi koji se bave njihovim zanimanjem, osim ako ne odluče da ponovo pohađaju početni kurs! Kad malo bolje razmislimo, u upravnom odboru tog udruženja sede konobari, šankeri, bišvi oficiri, vinari, trgovci, enolozi, zapravo ljudi svih mogućih fela osim vinskih konobara, pa je možda upravo to razlog zašto je onima sa diplomom Court of Master Sommelier zabranjen ulazak.
Sve u svemu, veliki šampioni srpskog udruženja ponosno objavljuju uspehe, ASI diplome i obećavaju kako će upravo oni ubrzo postati nosioci najprestižnije titule za sommeliere, Master Sommelier, titule za koju se polaže u instituciji koja se zove Court of Master Sommelier!?
Neko može da se zapita, a zašto je onda nosiocima diplome iste organizacije uslov da ponovo pohađaju kurs, ako je CMS najbolja škola na svetu?
No, nema veze. Da neko u ovoj zemlji razmišlja, ja ne bih imao priliku da se zabavim pišući ovaj tekst.

Pamet svetska, mane domaće

Da nastavim, počeše novinari da dovode svetske stručnjake da im oni kažu kako imaju najbolja vina, pa tako Jancise Robinson k'o iz rukava, posle dva sata bivstvovanja u Sloveniji, nahvali slovenačka bela vina, Oz Clark naširoko podeli savete kako da se domaća vina učine poželjnim u inostranstvu, a uspešni strani enolozi naširoko preuzeše našu vinsku industriju. Veliki ekumenističari ili možda članovi ilirskog pokreta putuju po celom Balkanu i hvale sve što nije srpsko, kako bi unapredili srpsko vinarstvo, dok nacionalisti počeše da uzdižu vina iz njihovog atara. Domaće vinarije počeše da upoređuju svoja vina sa najskupljim vinima sveta i svi pohrliše da piju ta vina.
„Bog te, stvarno je isto kao Haut Brion Blanc!”, ali se niko ne zapita koliko je stvarno ljudi popilo to vino koje košta nekoliko stotina evra po boci i koje može da uporedi sa velikim polnim organom (ime vina podseća upravo na to).
U Vojvodini počeše da prave bolji shiraz od Australijanaca, bolji chardonnay od Francuza i Amera zajedno, a riesling, ma to je za priču. I svi se ljute kad im kažeš da im vino ne vredi te pare. I tako se napravi potpuna papazjanija u kojoj je svako ko podigne glas protiv tog ludila proglašen prevarantom, budalom i neznalicom.
A onda, opet performance, jam sessions, volimo ružičasto jer nije roze (znam da u Italiji postoji puno naziva za roze: chiaretto, cerasuolo, ramato, a sve u zavisnosti od nijanse ali nisam znao da se roze razlikuje od ružičstog), narandžasta vina sa milion mana treba da budu deo vašeg dana, itd.
Svakojakih gluposti se čovek nasluša i nagleda, a sve zbog toga što je vino u modi, sorry – fashionable.

Gospodo, kralj je nag!

Vino je kroz istoriju bilo i ostalo najpopularnije piće, bez obzira što je pivo mnogo korišćenije. Vino je deo biblijskih priča, pesama mnogih pesnika i izreka mnogih mislioca. Zbog čega je to tako? Upravo zbog toga što u vinu imamo esencijalne stvari ljudskog postojanja, a to su ukus i miris podneblja. I upravo zbog toga što različita vina imaju različite ukuse i mirise, ona su neiscrpan izvor zadovoljstva. Šardone iz jednog vinograda u Burgundiji drugačiji je od šardonea iz susednog vinograda, a opet ima puno sličnosti. To je i razlog insistiranju na posebnosti onog što francuzi zovu terroire. Napravi vino koje oslikava terroire i zatim nađi kupca za to vino – filozofija je evropskih vinara od vajkada. Sigurno će se naći puno kupaca, jer je ukus individualna stvar i ne treba ga kalupovati. Zato nemačka vina često ne možete naći izvan okruga u kojem se prave, sve se popije u lokalu, kako bi to naši stručnjaci rekli, iako su vinogradi po 40 ili 50 ha. Ljudima ne odgovaraju strani ukusi. Pa zašto bi onda vama neko sugerisao šta da pijete? Zašto mora da dodje Francuz, Englez ili Italijan da vam kaže kakava vina treba da pravite ili da pijete.
Tamnjanika je predivna zato što je takva kakva jeste, graševina je oduvek bila sinonim za elegantno vino uglavnom nižeg tela, pa zašto bi sada trebalo da pravimo vina punog tela? Da bi zadovoljili Engleze? Oni to vino neće kupiti ni ovako ni onako, samo malkice prosipaju pamet kako bi pokazali da kao veliki Europejci imaju mnogo više mozga od nas i da treba da nam govore šta da radimo jer smo mi ipak neuka, uboga balkanska rulja. A mi sve to prihvatamo zdravo za gotovo i hvalimo mudrost „Velikog Džoa" koji je došao da nas prosvetli, jer vino je fashion.
Gospodo, kralj je ipak nag, a ja verujem da postoji šansa da i drugi to vide.