Da Predsednik zna

Srpska vinska scena danas. Pregršt dobrih vina. I onih koja to nisu. Stručnjaka i samoprozvanih eksperata. Pregršt ispričanih vinskih priča. X presipanja iz šupljeg u prazno. Premalo autorskih tekstova. Previše sto puta ižvakanih činjenica. Nedovoljno stava. Nedovoljno entuzijasta koji će javno ukazati na probleme koji se javljaju. Previše onih koji ih vide i ćute. Isuviše onih koji će kritiku shvatiti lično. Prekoncentoravana sujeta u svim sferama vinskog sveta. Napeto.

Da li pokrenuti svesno vinsku revoluciju i postati žrtva svoje ideje? Bezbroj je pitanja na koja znam odgovore. Premalo kolektivne podrške da bih o njima sada i ovde govorila.

Najlakše je kritikovati vina i vinare. Ajmo da pucamo svi redom. Hej, pa zastanite na trenutak. Koliko vina ste vi napravili u životu? Koliko puta ste kopali u vinogradu? Koliko puta ste zaspali u podrumu prateći fermetaciju? Koliko puta vas je budio grad u pola noći, dizali se i trčali u vinograd? Koliko puta ste se nad nekim vinom zamislili? Pružili mu šansu? Posvetili se vinu, poštovali taj prevrnuti traktor u vinogradu, to crno ispod nokta. Ujeli se za jezik svaki put kad pomislite loše i zamislili na trenutak znoj na čelu, kamen koji bode u cipeli, popucale žuljeve na rukama.

Koliko puta ste se trudili da u svakom zdravom vinu pronađete ono što je dobro. Ne dozvoljavam da se za vino kaže da je krš (osim ako nije reč o imenu vina koje mu je vinar podario, jer ima i toga). Nikada to sebi neću dati za pravo. Ne dozvoljavam da se vina po našim restoranima služe pretopla. Niko ne može da me ubedi da konobar ne može da nauči vina iz svoje vinske karte.
Nikada neću da se pomirim da se folija i pampur bacaju u kiblu. Nikada neću odustati od širenja vinske kulutre. Niko ne može da me ubedi da je OK da se čaša drži za telo umesto za nogicu. Velika je laž da vinska kultura treba, iako još nema dovoljno, da postoji samo u restoranima. Ljudi vino treba da piju i kod kuće. I tek tada, kad naš čovek bude kupovao vina u prodavnicama i nosio doma da ga popije sa porodicom, prijateljima... verovaću da smo postali vinski kulturna nacija. Tek kada potrošnja vina po glavi stanovnika bude makar u proseku drugih vinskih zemalja srce će mi biti na mestu, možda. Onog trenutka kada uđem u srpsku kafanu i pitaju me "koje ćete?", a ne, "da li ćete vino?", mogu mirno da odem na onaj svet.

Verujem u najbolje sutra. Verujem u jednu malu tačku na vinskoj mapi sveta koja se zove Srbija. Verujem da treba da čuvamo lični identitet i stare sorte. Da afirmišemo i neke nove. Da pokažemo kakvi su kabernei, merloi, pinoi, šardonei, rizlinzi i sovinjoni sa srpske zemlje. Do školujemo i zapošljavamo što više enologa. Što više somelijea. Da bude pregršt vinskih magazina i vinskih dešavanja. Da dizajniramo srpsku vinsku čašu. Da se u vinotekama i wine barovima prodaje vino zbog vina, a ne zbog (ne)prijateljstva. I isto tako da vino ne trpi zato što vam ja nisam simpatična. Što imam dug jezik ili kratku rudu. Da formiramo set čaša za one koji znaju da ih drže i one koji ne znaju (o tome će biti poseban txt). Da naučimo Predsednika kako se drži čaša, kao i sve druge srećnike koji se šetkaju po svetu promovišuću našu zemlju.

Da otvorimo vrata naših vinarija svetu. Da budemo najbolji domaćini u selu i u gradu svakom putniku namerniku koji krene tim prvim korakom, na putu od hiljadu milja oko vinskog ili nekog drugog sveta.

I da mi nakon ovog ili nekog nadolazećeg txta niko ne izbaci vina iz restorana, wine bara ili vinoteke. To će biti znak da smo svi zajedno učinili mali korak ka velikim promenama.

Ako se to pak desi znaću da je revolucija počela da jede svoju decu! I zvaću Predsednika lično.