Nevinost bez zaštite

- I to nije sve - nastavljam, volim da ga nerviram, naročito kad fantazira o mehanizaciji koju za tri života nećemo steći. - Nema okopavanja, ni ručnog a kamoli mašinskog. Imaćemo jato pataka koje ćemo dvaput dnevno puštati u vinograd, da čupkaju korov i đubre ga, prirodno. Uostalom, jesmo li Patkov vinograd ili ne?  Imam i ja yuotube, videla sam jedan klip...

Uspelo mi je, slatko smo se podžapali, i bar za taj dan skinuli s dnevnog reda maštarije o vitikulturnoj robotici. Doduše i o zaštiti vinograda. Oko čega sam ja bila ozbiljna. A Branko samo tvrdio da sam ozbiljno nenormalna, na osnovu svog prethodnog iskustva sa višnjama...

I tako svako malo, ja o ekologiji, Branko o SF mehanizaciji, a prvi lastari rastu, žbunići od dvadesetak centimetara, pa tridesetak, vreme je da ih vezujemo za pritke, stubove i žice prve godine nismo imali. Kakva je to radna akcija bila! Danima savijeni do zemlje, u beskrajnim raspravama da li ih vezivati čvrsto ili labavo, da li na mašnicu ili „mrtvački čvor“, i nikad kraja. Deset hiljada je deset hiljada.

Prošlo je više od nedelju dana, ni trećinu nismo vezali, a Branko mora na kraći put. Ali zato meni stiže pomoć, Jelena i Srba, i sad sam ja glavna, kontrolišem, zakeram, te stegni to malo jače, te popusti iskidaćeš ih, napredujemo polako.

A onda šok! Spazim list, jedan jedini, sav u nekakvim zelenim plikovima! Grozan! I uhvati me panika, od te silne „odgovornosti“. Vadim telefon, slikam ga, prilazi Srba, zagleda i on. Jelena, koja redovno gleda emisije o baštovanstvu, ima nekakve ideje. Ja nemam nikakve, pogubila sam se.

- Idi do kola i donesi najlon kesu - komanduje Srba, mora meni neko da komanduje, ovo je retka prilika kad to primam s olakšanjem i ne bunim se.

Ipak mi đavo ne da mira, na putu do kola kačim se na internet, grape diseases pictures, saplićem se, skrolujem, uvećavam... Ijaooooo!

Filoksera!

Ne znam kako sam se vratila s onom kesom. Koja je, uostalom, bila potpuno izlišna. I tako je sve propalo. Ne samo naš vinograd, ode cela vinarska Evropa dođavola! Piću kalifornijska vina do kraja života, sva u suzama, neću doživeti novi povratak zdravih kalemova preko okeana... Gotovo se sudarim sa Srbom, koji u ruci sa zaštitnom rukavicom drži ceo čokot a ne suspektni list?! Iskopao ga je i isekao nožićem švajcarcem, ama preklao ga je u korenu. (Posle ja paničarka.)

Momentalno se vraćamo kući, pred veliki monitor, Jelena usput kesu drži s dva prsta na pola metra od sebe, ja lupam glavu da li da zovem Branka, ipak ne, trista kilometara je daleko a i tako mi ne može pomoći, koga da zovem, šta... Ponovo slikamo list, sada na belom papiru, šaljem fotografiju Saši, kalemaru od koga smo kupili sadni materijal, telefoniram.

- Koliko ovoga imaš? - pita Saša ozbiljno.

-Ovaj jedan list, doduše ne znam da li nam je neki promakao. I nismo još ni na pola vinograda...

- Jesi zvala fitosanitarce?

- Nisam, ja ovaj... - počinjem da mucam.

- Dobro, zvaću ih ja. Jeste li stavili gas maske?

- Aaaaaaa?

- A jeste li se prskali od šiškarica?

- Šta su šiškarice?!?! - mora da je nešto još gore od filoksere čim mi treba gas maska, noge mi se isekle.

Saša više ne može da se uzdrži i počinje grohotom da se smeje. Šiškarice su, ukratko, jedna od dve vrste grinja vinove loze kojih ima u svakom vinogradu. Kao i svih drugih štetočina, uostalom. Pitanje je samo da li dremaju u nekom pupoljku ili su poludele.  Grinje su gotovo bezopasne. Od njih se štitimo zimskim prskanjem čokota akaricidima. Zaista prave „plikove“ na lišću, ali sa prednje strane, za razliku od filoksere... Daleko joj lepa kuća! Kraj epizode.

Druga epizoda manje je zanimljiva. U njoj sam odlučila da naučim sve o zaštiti vinove loze. Mogu ja to, dobro sam znala hemiju u gimnaziji, a imala sam i neku bednu jednosemestralnu hemiju na fakultetu, razmnožavali smo bakterije iz vode, toliko se sećam. Trebalo mi je mesec dana da priznam sebi da nisam u stanju. Pravdam se Branku:

- Znaš, ipak je to ceo jedan novi fakultet, ozbiljan, mnogo će mi biti uz voćarstvo i vinogradarstvo, tehnologiju alkoholnih pića, poljoprivrednu ekonomiju, marketing... - i šta sam sve ono rešila da studiram čim odem u penziju.

Oko jednog smo se složili bez diskusije - neophodan nam je zaštitar. Tako je u naš život ušao Bojan, sjajan stručnjak i još bolji čovek. U međuvremenu smo postali porodični prijatelji, bez njega ne samo da nema nikakvog rada sa hemijom u vinogradu, već bez njegove familije nema nikakvog značajnijeg okupljanja u kući.

Treća epizoda je kratka. Kasno leto 2014. Bojan dolazi u vinograd, po mom urgentnom pozivu.

- Šta je sad opet bilo?

- Nešto mi jede vrhove lastara! - uzgred, dugih tri metra, prelivaju se preko gornje žice u vodopadima, što je različito od fontane.

- Pa neka jede!  

- Kako bre nek jede?

- Šta te briga, koji će ti vrhovi lastara par nedelja pre berbe? Da nećeš da ih sada trujemo insekticidima? Karenca, ženo, karenca...

Ukratko, meni je zabranjeno da Bojanu šaljem slike i paničim. Dečaci su cool, od tada je Branko glavni uzbunjivač. Do sad nismo imali nikakav veći problem, zahvalna sam na tome. I mirna.

Jedino što još imam da poručim svim vinopijama je - ne verujte previše u ekološki uzgoj i ekološka vina. Borba između gljivica i bubica koje napadaju vinovu lozu s jedne strane i hemijske industrije sa druge je oštra i progresivna. I jedni i drugi u njoj samo jačaju i razvijaju se, mrtva trka. Stručna i odgovorna zaštita, kako vinove loze tako i životne sredine, jedini je realan izbor. Sve ostalo je marketing. Onaj koji ipak neću studirati. 

Svi tekstovi iz bloga „Kako sam krenula da podižem vinograd“ nalaze se OVDE