Alisa u zemlji narandžastih čuda

I izraz autentičan je sporan na sličan način, mada je donekle upotrebljiv da isključi iz čitave priče industrijska vina kod kojih stotine hiljada litara imaju identična organoleptička svojstva bez obzira na godinu i poreklo sirovina, što je u redu. Mislim, isključiti ih.

Objašnjenja da će biti predstavljena organska, biodinamička, vina od autohtonih sorti, oranž vina... (uključujući i ove tri tačke na kraju) su mi već potpuno na mestu. O gotovo svakom od njih imam svoje mišljenje i otvorena sam za diskusiju:

• Organska proizvodnja je za svako poštovanje, pazite samo da vam neko dronom ne razbaca džak semena indijske konoplje po vinogradu. Nećete je ni primetiti, budući da ste u prijateljskim odnosima s korovom i posle cirkus. Šalu na stranu, u mojim godinama odnos prema organskoj hrani i piću je ambivalentan. Prekasno mi je da počinjem. Ali podržavam, iako nisam spremna da plaćam strogo organska vina. Jedino na šta gledam sa zebnjom su najavljene velike površine organskih vinograda industrijskih vinarija. Eto nelojalne konkurencije za ovih par atestiranih i nekoliko još neatestiranih manjih organskih proizvođača u koje imam poverenje. Bojim se, biće kontrolisani u ovoj sferi kao i do sada u svim drugim sferama poslovanja, jer ovo je Srbija, a naše maleno tržište samo će se još više raslojiti između onih za koje je visoka cena vina statusni simbol i onih koji vole vino i biraju najbolje od onoga što mogu da si priušte. U čiju korist, pitam se? Malih proizvođača i ljubitelja dobrog vina sigurno ne!
  
  
• Biodinamička proizvodnja mi uliva poverenje koliko i prevrtanje šolje. Oprostite, biodinamičari, dolazim iz egzaktnih nauka, slobodno me smatrajte neznalicom ili izađite na videlo s naučnim dokazima. Što reče jedan kolega: „Vinograd prskam isključivo u ponoć, za punog meseca, pod uslovom da mi te noći crna mačka nije pretrčala put.“ I šta onda mi mačkari da radimo, budući da su sve naše mačke noću crne?
  
  
• Vina od autohtonih sorti su mi jako zanimljiva i izistinski verujem u njihovu budućnost. Ne propuštam da probam sve novo a staro što naši vinari iznose na slične manifestacije.
  
  
• · Oranž vina, e tu sam samu sebe čekala! Svi znamo kako se prave. U jednoj rečenici ili u sto lekcija, kako ko. Smuljaš grožđe, zatvoriš i čekaš da se napravi vino, na kraju otočiš – to je „receptura“ u jednoj rečenici. A svaki ozbiljan oranž vinar ima svojih sto ili hiljadu i sto lekcija koje je manje ili više raspoložen da podeli. Svoje znanje i iskustvo po tom pitanju držim tu negde oko prve lekcije, ali sam spremna da slušam i učim.

I eto me sad u zemlji oranž čuda, koja je neopisivo podsećala na hotel Metropol, beli zečevi su naišli kasnije. Otvorenog uma i delimično začepljenih sinusa, nije baš dobitna kombinacija, ali recite to upornom virusu koji me lomi već desetak dana.

Ambiciozno sam krenula redom, od krokana Arhangel, novopečenog vinara bez vinograda i vinarije, Pavla Radanovića. Krokan moje mladosti – na „zadružnom“ krokanu s Bisernog ostrva su me još kao dete ujaci navlačili na vino. Ti se mirisi nikad ne zaboravljaju i razvuku ti lice u osmeh. Vino je još mlado, ovogodišnje, pozdravljam što je izneseno pred vrhunske vinske znalce, u koje sebe nipošto ne ubrajam, ja samo volim krokan, ali mislim da šira publika treba još da ga pričeka. Avaj, već sledeća proba, Botunjčeva Jagoda, nije bila ono što sam očekivala. Mislim jagoda. Međutim, i to je berba 2019, prerano je. Nisam neka velika obožavateljka jagoda, ni sa šlagom ni u čaši voćnog soka, ali me ova sorta iskreno fascinira upravo tim dominantnim, čistim mirisom. I želim joj još mnogaja ljeta na našoj sceni autohotonih sorti.

Jedna od sledećih stanica koja mi nije iščilela iz sećanja posle popijenog gutljaja jeste vinarija Mansus iz Vipavske doline. Sjatilo se oko Bogdana Makoveca nas troje – Jelena Burmudžija iz Vinarijuma, Bane Anđelić iz Vinarije Plavinci i ja. Nismo se predstavljali kao kolege, Bane je doduše nosio sa sobom dopola ispijenu bocu nečega, a bili smo ponuđeni penušavcem od autohtone sorte klarnica. Kakvo prijatno iznenađenje! „Pet-nat?“ upitao je Bane Anđelić i šeretski potegao svoju bocu. I jeste i nije. Tehnologija tek donekle slična onoj kojom su se ove godine poigrali neki naši vinari. (I ja bih, ukoliko se dogodine ubedim sa Brankom, ove mi jeseni nije uspelo.) Kakogod, bili smo počašćeni ne samo izvrsnim vinom već i čitavim malim predavanjem o tome kako porodica Makovec pravi svoj penušavac. Dovoljno iscrpnim da motiviše na dublja proučavanja, čak sam i beleške napravila.

Usledilo je kraće zadržavanje kod vinarije Besednjak iz Ankarana. Tu sam se malo izglupirala jer sam započela razgovor o tome koliko su mi imena vina značajna, vina pričaju priče, besede, bla-bla-bla, da bi se ispostavilo da je Besednjak prezime vlasnika! Još jedno porodično imanje na kome se sem grožđa uzgajaju i trešnje. Od vina, upamćena je Viktorija, kupaža refoška i kaberne sovinjona.

Umesto čuvenog Kozlovića došao nam je manje poznati Coslovich, začudo ali isto se čita, iz Oprtlja, blizu Motovuna. Vi upamtite Santa Mariu, barikiranu malvaziju, a ja ću fantastično maslinovo ulje. Tartufe nisu donosili, ali znam da ih ima u okolnim šumama i čeznem za Istrom. Ljudima, hranom, pićem, dobro, i za prirodom.

Jakot 2015 Darija Prinčića jedno je od vina koje ću sigurno ponovo piti kad god mi se ukaže prilika. Što zbog samog vina, koje se inače može naći i u beogradskim specijalizovanim prodavnicama, što zbog priče o sporu među članicama EU oko imena sorte – sovinjez u Francuskoj, koja mu je izgleda prapostojbina, tokaj u Mađarskoj, friulano u Italiji. Zvuči poznato? Ako jakot pročitate unatraške, dobićete „pravo“ ime vina! Tek ova domišljatost deluje blisko svima koji su imali posla s pravilnicima o deklarisanju vina.

Svesno propuštam poznate domaće oranžiste, em sam njihova vina mnogo puta pila, em je o njima puno pisano, a od mene čitaoci ne mogu da saznaju ništa novo. Ipak, tu je dragi kolega Bojan Baša, moram da probam njegove Jantare o kojima sam toliko slušala, a sticajem šašavih okolnosti nikad nisam imala priliku, uvek se zalomi moj red da čuvam kiblu Patkovog vinograda dok su njegova vina na radionci. Svesna da ćemo to morati da ponovimo ispočetka, natenane, velika je gužva, nemamo vremena da pričamo. Bojan me džentlmenski uputi na prvog komšiju, vinariju Klinec i njihov Ortodox. Odista veliki finale!

Klinec je nekako zgodno bio lociran pored izlaza, te se išunjah i ostavih stotine raspoloženih vinopija sa sopstvenim belim zečevima.

Danas, sumirajući opšte utiske, moram iskreno da priznam da oranž vina nisu moj izbor. Teška su mi i mračna, opskurna, na momente nekako kaljava. Dobro, nikada nisam jela zemlju, preterujem, ali se i dan danas stresem kad se setim babinih pokušaja da me natera da zavolim mušmule. Jer su „zdrave“, što je preteča današnjih nutricionističkih modnih diktata.

Teško mogu da odredim i sortu od koje neko oranž vino potiče, skoro sva mi nekako mirišu slično, pre svega na oksidisalo, što im je uostalom i posao. Ono što mi je najlepše kod njih su boje, paleta boja, ostala vina su koloristički pomalo dosadna. Ali boja je za gledanje. Ruku na srce, moj izbor za svakodnevno pijuckanje nisu čak ni „obična“ bela vina iz toplijih podneblja. Stvar navike, pretpostavljam.

E, ali... valjda jedino vino koje ću zauvek pamtiti je Venje 2006 Ivana Enjingija, pri tom „prirodno, organsko, oranž...“ Pamtiću i naša, naravno, ali tu su razlozi subjektivni. A Mansusovom penušavom Klarnicom, Prinčićevim Jakotom i Klinecovim Ortodoxom možete me ponuditi uvek, prihvatam s radošću. Malo li je od Prvog sajma prirodnih... i jedne skeptične konvencionalne vinarke?