Branislav Lečić

Prošlo je tačno 35. godina od kako je publika prvi put na filmu gledala mlađanog, tada još studenta glume, Branislava Lečića. Njegov Fikret iz „Specijalnog vaspitanja“ bio je ljubav na prvi pogled.

Od tada je ovaj Šapčanin odigrao više od šezdeset velikih uloga, što na filmu, što u pozorištu, a usput postao i osnivač ili pokretač brojnih alternativnih pozorišnih trupa, političkih ideja i stranaka. Od LDS-a, preko DHSS-a i „Moje Srbije“, Branislav Lečić je jedan od heroja srpske „plišane“ revolucije kod Terazijske česme 1991. godine, a potom i ministar kulture.

Danas je ponovo (samo) glumac na sceni Beogradskog dramskog pozorišta u odličnoj „Dnevnoj zapovesti“, a tu je još i niz predstava naglašeno depresivnih naziva: „Nije smrt biciklo da ti ga ukradu“, „Generalna proba samoubistva“, „Samoudica“...

Sticajem okolnosti, glumac je dospeo u žižu interesovanja i zbog braka s tridesetak godina mlađom Ninom Radulović, a s kojom je nedavno dobio sina Lava. Uz dvoje dece iz prvog braka, ovo je treći put da se našao u ulozi oca.

U „Zapletu“, rano popodne, kao da je pauza na premijeri – svi stolovi dupke puni, kuckanje čaša, graja čini da se snimak na voice-recorderu jedva raspoznaje. Iza nas Nikola Kojo sa porodicom, ispred Branislav Lečić spreman da prihvati savet konobara u vezi menija. Biftek sa guščjom džigericom mu dobro zvuči, ali sa nostalgijom gleda u moju činiju punu kolenice u kupusu.

- Da ne idem direktno na predstavu, ipak bih kolenicu, ili tripice. Ali, može teško da padne...

A za piće, nema problema, slažemo se u trenutku: Tempranillo je veliko muško vino! I dok se gusto, tamnocrveno, gotovo lepljivo vino sliva u džinovske kristalne Riedel čaše, započinjemo razgovor...

Reklo bi se da već dugo uspešno balansirate na tankom spoju politike i umetnosti. To nije jednostavno, pogotovo u Srbiji...
- Mera je važna. Šekspir je lepo govorio: Mera, to je sve! Ako imaš meru, imaš život, sebe, put, način. I Sterija Popović kroz usta Kir Janje isto veli: „Sve sos mera“!

Nisam zagovornik nove Jugoslavije, ali sam zagovornik osvešćene Srbije koja treba da razmišlja kako da svoje građane učini srećnima i bogatima.

Zašto bi umetnici trebalo da se zanimaju za politiku, a pogotovo zašto bi političare trebalo da interesuje umetnost?
- Zato što bi bilo dobro da ljudi od umetnosti imaju politički um, a ljudi od politike nešto od umetnosti. U politici se pragmatičari često smatraju uspešnim. To je praktičar koji na najkraći način rešava stvar, ne osvrčući se na kolateralnu štetu pri traženju efikasnih rezultata. U umetnosti i kulturi koja brine o razvoju ljudske duše, upravo je efikasnost ta koja ume da bude štetna po samu nameru. Zato je mera neobično važna.

Meni izgleda da politike ima previše u svemu, ili drugim rečima da je politika prevršila svaku meru...
- Nalazimo se u takvom dobu civilizacijskog razvoja da ne smemo da isključimo politiku iz sfere naše koncentracije i pažnje, ma koliko ružna bila na prvi pogled, nama, ljudima iz kulture. Nedostatak te pažnje se samo nama može olupati o glavu. Ipak, kao intelektualci, duhovnici, ljudi od nadahnuća i onog što nam je Bog podario, kao ljudi od javnosti i ugleda, moramo da mislimo o imidžu kompletne zemlje, narodu, društvu i na koji način kroz Scile i Haribde doba u kome živimo da izvučemo ono najbolje i najvitalnije što će produžiti opstanak naroda i društva kom pripadamo.

Mera za meru, oko za oko?
- Ne daj Bože. To je Stari zavet. Novi predviđa praštanje. Da ga nema svi bi se pobili.

Kao političar, kako vidite pojam praštanja, sve sa „komšijskim kravama“?
- Kome praštati? Kad bi u svemu bili otvoreni, kad ljudi imaju ozbiljne namere da prekinu sa tradicijom činjenja jedni drugima zla, onda oni otvoreno, bez naduvavanja, kažu i cifre i mesta i način pogibija. Posmatraju stvar u kontekstu.

Šta je suština tog konteksta po vama?
- Mislim da je na ovim prostorima bio građanski rat. To što Srbima pripisuju JNA velika je greška. Srbi nikada nisu bili za JNA, već je to bila igra vlasti da bi Srbe kao narod koji je Jugoslaviju konstituisao iskoristili. Ovaj put da se opstane ili sačuva neka Jugoslavija. To govori da je srpski narod i iznutra bio napadnut. Srpski narod nikada i nikome na ovim prostorima nije želeo zlo, niti ga je činio, nego je oduvek želeo zajedničku državu i da pomogne drugima da u njoj budu. Ali manipulanti koji koriste nacionalna osećanja, kako drugih tako i srpskog naroda, manipulišu time zarad sopstvene koristi, a samim tim postaju dobar materijal i za svetsku igru. Kad bi se ovde ozbiljno razmišljalo o jedinstvu i zajednici, svima bi nam bilo dobro.

Jel' to ideja opet neke nove Jugoslavije?
- Nisam zagovornik nove Jugoslavije. Treba da se otreznimo i okrenemo sebi samima. Zagovornik sam jedne osvešćene Srbije koja treba da razmišlja da svoje građane učini srećnima i bogatima. Moramo ekonomski ojačati da bi bili privlačni za druge. Drugačije se razgovara sa onim ko ima nešto, a drugačije sa onim zavisnim, koji nema ništa.

Kad bi se danas popeli na Terazijsku česmu, da li bi poneli plišanog panda medvedića ili ipak nešto jače?
- Poneo bih sebe. I kao oružje i kao plišanog mecu. Reč leči, ali je i oružje. Nije džaba rekao Branko Miljković „ubi me prejaka reč“! Ljudski se duh pokreće kad reči izlaze iz srca. Zašto? To je vertikala. Kad čovek vidi da neko govori i da je spreman to da uradi, da ne kalkuliše već govori istinu, svi se pokreću. Takvog jednog koji je znao i kako da to što govori sprovede u delo su ubili. Ne bih želeo Srbiji da se ikada više ponovi slična stvar.

Šta je najbitnije da se to ne ponovi?
- Licemerje je danas tako jako da je kompletno iskrivilo suštinsko značenje i kapacitet našeg duha. Kad bi kao narod uspeli da se vratimo energiji sopstvenog duha, što podrazumeva veru, onda imamo i nadu i ljubav i moć. I ništa nam niko ne može. To tvrdim i potpisujem. Rešenje nije iza nas, već je u nama. Ako posao obavimo temeljno, sigurno, iskreno, spasli bi svoju decu. I njihovu decu. Pa i neka izgleda kao da se krunimo i nestajemo, ako bi duh bio sa nama, pobedili bi. Vreme se okreće kao petao na krovu i na vetru. Karte se za stolom mešaju brzo. Kocke se bacaju, opet će izaći neka nova kombinacija. Mi to kao igrači ne možemo baš da menjamo ili ubrzamo, ali je činjenica. Istorija je to pokazala. Pojavljuju se jaki, krupni igrači, koji konkurišu čak i Americi. I to nije više ista priča. U hodu će se sve menjati, a mi treba samo da sačuvamo sebe i svoju dušu. Ne da se prodamo i trgujemo nacijom, interesima, društvom kome pripadamo. To sačuvanje, čak i primirenje sa izgledom na opstanak je – razvoj! Ne trošimo se na prazna blebetanja i ništavne stvari, već se fokusirajmo na opstanak. Moja tema je opstanak. Ne neka druga. To je glavna politika, a i umetnost.

Za vas bi moglo da važi da ste poput nuklearne podmornice kojoj talasi i oluje ne mogu ništa. Koliko tu ima istine?
- Ja sam naizgled na površini, vidljiv svima, ali u suštini u velikoj dubini. Zaronjen, ne da bi se sakrio, ili da bi bilo šta sakrio, već zato što želim da zadržim kontakt sa praiskonom, sa arhetipom sopstvenog porekla. Kad to kažem, možda zvuči nemušto, nečitljivo, ali želim da saopštim ovo: ne sprečava me ništa da se osećam dubinski čovekom, arhetipskim čovekom na zemlji. Bez obzira gde sam, na kojoj površini, na kom delu, koje rase, nacije ili pola.

Zašto je to tako?
- Gluma mi je omogućila da razumem i ono drugo. U ovom vremenu važno je zadržati to iskonsko, ljudsko, jer sve više se ogleda otuđenje ljudi. Čovek u ime čoveka manipuliše. Zarad humanosti se čine razne... Zarad istine čine se laži. Ta količina pervertiranosti toliko je jaka da čovek prosto mora da se spase nečim. Kad bih zaustavio moj nuklearni pogon, mogao bih da očitam upravo to: da sam prisutan, ali povezan sa dubinom. To je moja snaga.

Moram negde da se punim, tako da moja ljubav prema ženskom rodu nije nešto što je kažnjivo.

Kada već govorimo na taj način, kakve je tragove ostavio iza sebe Branislav Lečić, ne kao glumac, nego kao čovek?
- Imam miran san, nemam potrese, nisam ništa činio u okvirima nekog dubljeg ljudskog morala. Bio sam kao muškarac živahan, ali verujem da je to radilo na mojoj energiji. Moram negde da se punim, tako da moja ljubav prema ženskom rodu nije nešto što je kažnjivo. Ali sam uvek poštovao žene. Nikad nisam vređao ili maltretirao, ponižavao. Ti drugi ljudi... Ostavio sam one koji su to zaslužili, koji su pokazali beskrupuloznost, da nemaju ni trun savesti, a ni skrupula. Takvi ne zaslužuju moju energiju, vreme, ni pažnju. Takođe, ostavljam otvoren prostor i drugima da sude o meni kako misle. Ali, ponavljam, iza mene ipak tragovi mirišu.

Pomenuli ste žene. Koja je za vas prva asocijacija na to: Jovanka Broz ili Marilyn Monroe?
- Obe! Zašto? M. M. je do te mere spontani i nepatvoreni doživljaj i pojava jer je ujedinila kurvu i nevinost u sebi. I to se takvom snagom preliva jer je fotogenična, iskrena u onome što je ona, da to prelazi preko crte i naravno dostiže do svakog gledaoca kroz objektiv kamere. A Jovanka je primer domaće žene. Jedne radikalno posvećene žene kad je u pitanju čovek koga voli i odsustvo bilo kakve potrebe da se to shvati izvan onoga što je tog trenutka bilo važno, a to je ono osećanje moći: biti uz prvog čoveka bivše države. Ona je kao lik zaista zanimljiva i čini mi se da podleže, možda ne sad ali kad dođe vreme, filmskoj priči.

Predstave u kojima trenutno igrate već u naslovu se bave smrću...
- Hirurg se stalno sreće sa smrću. On dobije živog čoveka na granici života i smrti i treba da ga prevede iz stanja smrti, koje je izvesno ako ga ne operiše, na stranu života. Na neki način to je i moja pozicija, tako se odnosim prema sebi ali i prema svima koji u pozorište uđu. Tekst je, naravno, podloga, druge su priče, ali je moj odnos takav. Moram biti takav da se ne gadim da zaronim ruke u krv. Ne mogu da „operišem“ ako ne dodirnem krvotok ili srce. Bez obzira na zaštitu ili profesionalizam, jednostavno, moram da zaronim. Ako vam se čini da analizom suicidne ideje kod nas, analizom potrebe ljudi da okončaju život jer su u bezizlazu, podržavam smrt, reći ću: ne! Moja analiza doprinosi tome da gledalac shvati da se njegovim slučajem bavimo ozbiljno. Da ima nekoga ko ga razume.

Ali predaja pred tzv. sudbinom ovde je prilično rasprostranjena praksa...
- Uvek postoji izbor: poći putem destrukcije ili onim u kome ipak imaš sudbinu u rukama. I Bog voli one koji se bore. One koji hvataju sudbinu makar za rep, jer će onda imati šansu da im nešto daruje. Neku svoju filozofiju. Da li odustajete ili do kraja pristajete na stvari koje vam gutaju duh, a to može biti recimo veliko materijalno bogatstvo. Pitanje je samo kako ste do njega došli? Jeste li prodali dušu? Onda ste u vlasti Mefista. Prodaja duše zarad nekog dobra ne postoji, nije dozvoljena. Nema kompromisa sa suštinom, a suština je ostati svoj. Svakog jutra smeti da se pogledaš u ogledalo, a da se ne pljuneš. Ili da se ne napraviš lud. Izdrži do kraja. Život jeste  iskušenje, ali bori se za prave vrednosti. Pravi kompromise, ali tako da ne ugroziš suštinu.

Jeste li čovek alternative ili ipak mejnstrima?
- U duši sam uvek bio ljuta alternativa. Bio i ostao. A mejsntrim postajete s godinama. Čim trajete dugo, šta god govorili, ma kako alternativno to bilo, vremenom ćete postati makar ona zaustavna traka mejnstrima. Znam da sam oduvek bio polu-shvaćen. Teško da ljudi, toliko puta varani, izigrani, mogu da poveruju da postoji neki čovek ili neki ljudi koji zaista misle to što govore. A što govore to i rade.

Šta mislite kako su vas ljudi doživljavali kao funkcionera?
- Nisam očekivao da me razumeju na tom nivou, ali vreme je učinilo svoje. Lečić se nigde nije obrukao. Bio je na vlasti, mogao da bira siguran put, mejsntrim koji obezbeđuje egzistenciju i položaj i trajanje, ali je izabrao alternativu! Što ne znači da sutra ne bih zaigrao na kartu ozbiljne uloge u društvu, prepoznavanja i odgovornosti. Spreman sam. Kukavički je bežati od odgovornosti, sklanjati se iza lošeg vremena, kaljave politike, da se ne prljaju ruke. Ljudi koji misle i imaju hrabrost da mišljenje iskažu, koji imaju srce za ovaj narod, moraju da se umešaju u politiku. To je jedini način da se na njih oslonimo. Bez iskušenja nema ni greha, a nema ni pobede. Život je nezaustavljiva reka. Ako od njega bežite, samo mislite da živite. Sakriveni, pevate pesmu tugovanku sebi, a ona nije ta pesma koja se tiče svih nas. Rizikovanje je uzbudljivo, bez aktivnog učešća u životu nema osećaja punog življenja. Ja sam možda prestar, ali volim da osetim tu punoću koja mi u poslednje vreme nedostaje. Nažalost, ne mogu onako jako da utičem koliko bih želeo na sudbinu ovog društva.

Šta je lepo, šta ružno u vašem životu?
- Ružne su izdaje. Pre svega mislim na izdaje poverenja. Lepo je praštanje. Čovek se očisti kad oprosti. Sebi pre svega – za budalaštine, gluposti, slepe ulice kojima je hodao. Daje mu novu snagu. Praktično, lepotu vidim u deci. Kad se samo setim rođenja Ivana i Ane (drugi srednje i osmi osnovne škole), shvatim do koje mere. Isto sam osetio i kada se Lav rodio. To nije samo uzbudljivo i obaveza, već pokretač za život. Nemate više mogućnosti da svoj deo uma i energije ulažete u nešto što vam prija i budete konformista, već skačete kao opareni kad je dete u pitanju. Tu prestaje svako razmišljanje: da li možete ili ne? Da li ima nešto preče? Ne postoji.

Foto: Ivana Čutura