Jugoslav Vlahović: Tihi umetnik zubatog pera

Jugoslav Vlahović: Tihi umetnik zubatog pera

Jugoslav Vlahović doajen je novinske karikature, poznat po osobenom pointilističkom stilu, tačkastoj i pomalo uvrnutoj verziji stvarnosti. Generaciji stasaloj uz ovdašnju rok muziku poznat je i kao autor svih omota „Riblje Čorbe“, pa i one čuvene stilizovane riblje kosti bez koje Bora Đorđević nikuda ne ide.

Karijera ovog bradatog i nekada kosatog umetnika spoj je najneverovatnijih slojeva i ineteresovanja. Verovatno prvi andergraund spot na Jugoslovenskoj radio-televiziji bio je onaj grupe „Porodična manufaktura crnog hleba“, čiji je jedan od osnivača bio upravo Jugoslav. Bilo je to s kraja šezdesetih, a nakon raspada benda posvetio se dizajnu i karikaturi, počeo da objavljuje radove u brojnim časopisima u zemlji i inostranstvu, postao vodeći karikaturista nedeljnika NIN, predavač na beogradskoj Akademiji primenjenih umetnosti…

Jugoslav Vlahovic 2

Sreli smo se nedavno na Salonu vina u Kragujevcu, gde je predstavio međunarodnu izložbu karikature „Viva Vino“, i tada dogovorili ovaj razgovor u jednom od najcenjenijih beogradskih restorana – „Homa“.

Neko reče da što je narodu teže, karikaturistima je lakše!
- Ima tu istine, deluje pomalo apsurdno, ali turbuletna vremena pogoduju karikaturistima. Kad nije dosadno, kad se svašta događa, mi se tad najkreativnije izražavamo.

Reč se pročita pa se i zaboravi, a crtež ostaje u memoriji, pa se i prepričava.Kada bi danas u jednoj karikaturi želeli da nacrtate Srbiju kako bi izgledala ta karikatura?
- Kad je Jugoslavija postojala često sam koristio oblik državne granice, pa sam je predstavljao kao konja koji je vezan ili zajašen, kao goluba mira, nalazio uvek neku metaforu. Pre par godina sam za naslovnu stranu „NIN“-a predstavio Srbiju kao sir koji grickaju neki miševi. Bila je to ilustracija teksta „Ko jede Srbiju“ i žao mi je samo što pacove nisam obukao u odela da više liče na razne „kontraverzne biznismene“ i slične likove.

Koliko treba hrabrosti za političku karikaturu?
- Na treba posebna hrabrost, već rutina da se makar u ilustraciji pronađu neke metafore, a da budu neobične, iznenađujuće. Hrabrost je potrebna kod direktne političke satire, gde se ide na ličnost, personalizuje, što Koraks kaže: „Karikature koje imaju adresu“. Ne smatram sebe posebno hrabrim autorom, ali priznajem da sam angažovan. I sve uradim na malo finiji, indirektniji način. Jer, ako bi se išlo tako kako rade politički karikaturisti, oni ponekad moraju da budu i neprijatni i udaraju pesnicom u nos koga treba. E tu treba hrabrosti, pa čak i fanatizma. Nije nimalo jednostavno, može biti i opasno, pokazalo se na primeru magazina „Charlie Abdou“ da i glava može da se izgubi. Postoji primer karikaturiste u Siriji koji je probao Asadu da kontrira, pa su mu polomljeni prsti da se time ne bi bavio. Karikatura je ipak satirična umetnost koja nimalo nije naivna, a crtež vredi hiljadu reči jer se lako razume. Reč se pročita pa se i zaboravi, a crtež ostaje u memoriji, pa se i prepričava. Mnogi se i danas sećaju ilustracije iz 1986. godine za naslovnu stranu NIN“-a, gde sam nacrtao jaje ispucalo u obliku Jugoslavije, a pisalo je AVNOJ 1986, jer Jugoslavija je rođena u Jajcu, a već se tu naslućivao raspad.

Jugoslav Vlahovic 4

Sme li i mora li karikaturista da bude politički orjenstisan?
- Zašto da ne sme? To je njegovo pravo, ali kad tad ono će se poklopiti s orjentacijom novine u kojoj objavljuje. Novina koja se ne slaže, neće ga ni objavljivati. Najsvežiji primer je Dušan Petričić koji je izgubio posao kada je urednik „Politike“ procenio da njegov rad nije u interesu novine, da previše karikira premijera. 

Da li ste imali neprijatnosti zbog neke karikature?

- S obzirom da nisam crtao određene ličnosti, pogotovo u vreme socijalizma, kad si metaforički mogao da crtaš sve i svašta ali ne i da crtaš lidere tog vremena, zbilja nisam imao direktne probleme. 

Sećate li se šta je to što vas je zainteresovalo za karikaturu?
- Počeo sam da crtam kao klinac i roditelji i rođaci su to primetili. Ali karikaturom sam zaista počeo da se bavim tek u gimnaziji, kada sam primetio da me zanima apsurd. Neki zanimljivi Francuzi i Česi su mi otvorili oči i ubrzo sam primetio da u karikaturi ima daleko više stilske slobode nego u slikarstvu, gde svi slede neke škole. Karikatura je i procvetala početkom 20. veka na prepoznavanju umetničke i idejne slobode. 

Jugoslav Vlahovic 25

Amerika je pogotovo primer te karikaturalnosti u koju se sloboda pretvara, iako bi trebalo da bude uzor Evropi.Da li slika sveta oko nas lagano postaje veća karikatura od karikature same?
- Svet napreduje ali u smeru gde se putem društvenih mreža i interneta primećuje zapravo sve veća kontrola ljudi. Porastom formalne demokratije primećuje se zapravo ta „druga strana meseca“ gde su ljudi sve više pod kontrolom. Veliki brat, koji je do nedavno bio simbol naučne fantastike, zapravo je sada naša realnost. Vikiliks i Džulijan Asanž samo su Don Kihoti koji su svesno ili nesvesno uočili tu veliku opasnost za čovečanstvo i rešili da se bore. Amerika je pogotovo primer te karikaturalnosti u koju se sloboda pretvara, iako bi trebalo da bude uzor Evropi. Ja, koji sam sebe smatrao liberalnim i alternativnim tipom, počinjem da razmišljam pomalo konzervativno i nije da se sa nostalgijom sećam vremena kada smo kao neke slobode osvajali, ali osećam kako se neke stvari pretvaraju u karikaturu. U Americi, recimo, danas nije tajna da se sazna koliki su nečiji prihodi, pa kad izlaziš sa devojkom unapred možeš preko interneta da saznaš i proceniš da li ti se „isplati“. Ima toga i u Švedskoj, kao normalna stvar. Kod nas eventualno možemo da saznamo da premijer ima garsonjeru, neko drugi nema ništa, razne diplome da ne pominjemo, što govori da mi još živimo u fazi nekih apsolutnih sloboda.

Kako se karikaturisti generacijski snalaze, da li moraju da podilaze ukusu novih generacija?
- Nivo opšte kulture je podignut dosta visoko. Karikatura je sa duhovitošću našla mesto i u reklamnoj industriji. Spotovi povremeno primenjuju jezik karikature, realno, vizuelni je nivo porastao, a karikaturisti, duhoviti umetnici, delimično su se preselili u taj komercijalniji segment. I neki od njih su zaradili pristojne pare, ali je dobar deo ostao anoniman, jer uspešne spotove ne potpisuju umetnici već reklamne agencije. Pravi autor se retko ističe. Ali ma koliko se kulturni kriterijum podigao, kad kao profesor postavim studentima pitanje: Koliko ste knjiga pročitali prethodne godine? Muk. Sledeće godine ponovim pitanje. Niko ništa ne čita! Potpuno su okrenuti digitalnom svetu, možda ne svi, ali velika većina.

Jugoslav Vlahovic 9

Svojevremeno je i „New York Times“ objavio neke vaše karikature, pa nedeljnik „Time“… Da li ste se nadali nekoj većoj karijeri u SAD?
- Živeo sam tamo oko pola godine i doživeo jako lepe stvari. Zanimljivo da sam u to vreme bio tehnološki ispred Amerikanaca. Čudno zvuči, ali tada nije bilo interneta, kopir mašina, faks je mogao da prenese poruku ali je za grafiku bio neupotrebljiv. Zahvaljujući tome što sam radio u „Politici“ i učestvovao u čitavom štamparskom procesu, razvio sam specifičnu tehniku. Za svoj crno-beli crtež napravio bih neku vrstu kontakt kopije koja je bila čak i bolja od originala. Odnesem ja to u „New York Times“, oni gledaju, pipaju, pitaju se šta je to. Kako ste to uradili? Oduševljeni, oblepe čitavu redakciju mojim radovima. Bilo je to mojih pet minuta slave, i malo mi je žao što nisam više uradio u Americi, ali devedesetih je JAT prestao da leti direktno u Njujork i nekako sam se okrenuo Evropi, gde mi i dalje objavljuju karikature u Nemačkoj i Beču. Imam, recimo, naslovnu stranu časopisa „Bild“ na kojoj piše kako Endi Vorhol izlaže u Hamburgu, a Jugoslav Vlahović u Remštajnu. Egal!

Kako je došlo do izložbe karikatura „Viva Vino“?
- U jednom trenutku naleteo sam na prijatelja i kolegu Zorana Petrovića, koji je u Nemačkoj ilustrovao knjigu „Đavolski dobra vina“ (Teuflisch gute Weine). Ispričao mi je kako je bio s nekim ekspertima za vino, nađu se, kupe neko vino koje košta desetak hiljada evra, podele novac i probaju ga, uživaju i komentarišu. I upravo preko te njegove knjige odlučili smo da za devetu međunarodnu bijenalnu izložbu karikatura „Zlatni osmeh“ spojimo priču o karikaturama i vinu. Sponzor je bio Atelje vina Šapat, a izložba je do sada obišla pet gradova u Srbiji. 

Gutenberg

- Ima anegdota vezana za grafičare na Akademiji primenjenih umetnosti i njihov afinitet prema vinu koja kaže: „Gutenberg je konstruisao štamparsku presu po ugledu na prese za vino“! I zaista, te prese su vrlo slične Gutenbergovoj presi, a on je boravio u Italiji dosta dugo pre nego je izmislio svoju štamparsku presu.

Koliko je duga vaša veza sa vinima?
- Kao klinac odlazio sam u Supetar na Braču, kod rodbine, a Mate, otac teče Jakova, imao je mali podrum i proizvodio vina za sebe. Bio sam mali i vino mi je bilo kiselo, ali Mate je pravio i divan prošek. Dobro sam ga upamtio, uzmem malo od mame i onda me na njenom krilu onako fino uspava. Ali ne spavam, nego uživam i čekam da krenemo kući. I danas se obradujem kad mi donesu baš taj autentični prošek koji me vrati u period detinjstva. Posle, kad sam malo odrastao, odlazili smo na Olib, gde sam bio glavni somelijer za čitavo moje društvo. Kad treba da uzmemo celu demižanu za nas desetak iz Beograda, uvek sam ja bio taj koji će da proba i proceni koje vino valja. Ali kad si mlad, nije to imalo mnogo veze.

Jugoslav Vlahovic 5

Pretpostavljam da je kasnije postalo bitno?
- Devedesetih godina sam kao dopisnik DPA (Deutche Presse-Agentur), uz pomoć prijatelja Dubravka Kolendića iz Dubrovnika, koji je voleo i pio dobra vina, počeo i ja da pijem. I moglo se, jer su honorari bili pristojni pa je mogla da se priušti i po koja bolja etiketa, francuska, čileanska, što ranije nisam mogao, ali tu sam već malo izoštrio ukus. Još jedna je bitna epizoda kada govorimo o vinu, a to je odlazak u Bordo. Starija sestra Svetlana je francuski đak i posetili smo tada nekog našeg rođaka koji je u Francusku otišao još sa kraljem Nikolom, početkom veka. Video sam St. Emilion i druge bitne regije, znamenite vinarije, pio vina, prvi put čuo zašto se ruže nalaze na početku svakog loznog reda… Bilo je to nekoliko nezaboravnih dana. Oni tamo imaju velike porodice, prave velike ručkove, i video sam da počnu sa belim, slađim vinom, pre nego što nastave sa crvenim. I nisu uopšte opterećeni time da piju samo jednu etiketu, nego opušteno mešaju, ali istovremeno i shvatiš da su sve to dobra vina. Pa im je svejedno, što kod nas baš i nije slučaj, jer mi kad ovde otkrijemo nešto što nam odgovara baš ga i ne menjamo rado.

Kakva vina najviše volite?
- Kod kuće skoro isključivo pijem crvena, odgovaraju mi uz hranu, ali u restoranu iskoristim priliku pa naručim belo. I dobro je za promenu, a pogotovo poslednjih godina primećujem da leti radije pijem bela vina jer su rashlađena, što mi prija. Takođe, godinama objašnjavam prijateljima da čuvena „sobna temperatura“ za crvena vina nije ona na plus 35 stepeni, već ona koja vlada u vinskom podrumu!

Jugoslav Vlahovic 7

Imate li ipak omiljenu etiketu?
- Ranije sam po inerciji uzimao sa polica Plantažina vina, uglavnom vranac ili ono što se moglo naći a da bude pristojno. Posle je krenuo veći uvoz, stigla su i neka francuska vina, međutim poslednjih godina sam u pravom smislu reči otkrio srpska vina, upoznao neke vinare, stekao iskustva i sada gledam da pijem uglavnom samo to. U Karlovcima nam je Bajilo dao vino od sorte sila, i Vinum je jako dobar, sviđa mi se Živanovićev malo oporiji bermet, pa Kišov... Volim bermet, valjda me podseća na prošek iz detinjstva. Od crvenih vina posebno mi se dopadaju ona srednjih cena, recimo Nostalgija i Kardaš sestara Aleksić, Temet je dobar sa Tri Morave ali je cena već malo jača, sviđa mi se i Mačkov Portugizer kao mlado, lako vino. Ali, u suštini pijem malo, pa nije problem i da se povremeno počastim. Baš sam postao vinoljubac.

Riblja corba Uzbuna CD omot 2012Neki od omota za albume „Riblje čorbe“

Mnogi vas pamte i po omotima ploča, posebno onima za „Riblju čorbu“. Kako je došlo do te saradnje?
- Ona datira iz studentskih dana, kad je Bora Đorđević došao u Beograd na studije. Imao sam tada grupu „Porodična manufaktura crnog hleba“, koja je nastupala u podrumu Ateljea 212 i tu smo se upoznali. A glumio sam i u predstavi „Kosa“, bio u plemenu sve četiri godine, a Bora je kasnije igrao u predstavi „Isus Hrist Superstar“. Kad je on 1975. godine napravio grupu „Suncokret“, zvao me je da mu se pridružim. Bio sam ubeđen da je on hitmejker i buduća zvezda, ali sam ja bio u nekom drugom fazonu. „Manufaktura“ je imala odlike andergraunda, a „Suncokret“ je vukao malo na etno, prema čemu nisam imao sklonosti. Srećom, dobio sam poziv za vojsku i sve dileme su razrešene za čas. Bora je zatim napravio „Riblju Čorbu“, a ja sam im napravio sve omote. I čuvenu „riblju kost“. Tvrdio sam da je jako važno za grupu da ima logo, to sam ponavljao i mojim drugarima iz „YU grupe“, ali me nikad nisu poslušali.

To kako je izgledao omot nekog albuma bilo je veoma značajno za uspeh ploče, zar ne?
- Imam podatak da je omot tada učestvovao sa oko 18 procenata u prodaji albuma, a Peca Popović mi je rekao da je to u pojedinim slučajevima išlo i do 25 procenata!

Siguran sam da je čuveni omot prvog albuma „Bijelog dugmeta“, onaj sa ženskim grudima, podigao taj postotak barem na 50 procenata i da je preko noći utro put slave Goranu Bregoviću i ekipi…
- Tako je, vala baš. Fantastičan primer. Pokupio je najširu publiku. Nedavno sam se video sa Bregom i rekao mu da imam njegovu fotku sa prvog koncerta u Domu Sindikata. „Daj mi molim te, spremamo monografiju“, reče.

Jugoslav Vlahovic 8

S kojim muzičarima ste još radili?
- Dolazili su mi radi ilustracija i tada mladi bendovi, „Idoli“ za svoj prvi singl, gde sam bio u funkciji savetodavca, radio sam omot za „Bezobrazno zeleno“, jedan za „Smak“, za Slađanu Milošević, „Bulevar“... 

Danas više ne?
- Smatram da je rok muzika generacijska stvar, da bendovi moraju imati svoje ljude iz svoje generacije.

A da li i danas svirate ponekad?
- Sa prestankom rada „Manufakture“ prestao sam i sa nastupima, sviranjem. Maja de Rado, sa kojom sam osnovao grupu 1968. godine, prvo se povukla, nije htela više da sviramo, potom sam ja otišao u Ameriku… Jako mi je žao što se Maja nije do kraja realizovala, sjajne su bile te pesme koje je napisala sa svega 15-16 godina. Sada sam kao penzioner sa Dadijem Stojanovićem krenuo pomalo da sviram, skinem „prim“ sa tavana, zategnem žice, krenemo nešto od „Indexa“. Zagrejao sam se, kupio sam i električnu mandolinu, sviruckam sa ćerkom i zetom, i čekam, možda me i Čorba pozove u Arenu.

Trivanović iz Erdevika

antrfile Trivanovic Jugoslav Vlahovic 10

Uz razgovor, na sto pred nama iznošeni su različiti sledovi ukusnih zalogaja, koje smo ispratili belim vinima vinarije Trivanović iz Erdevika. Reč je o etiketama iz premijum linije, idealna vina za letnje vreme.

Trivanović Grašac 2016 nosi arome citrusa i vinogradarske breskve, izdižu ga veoma lepe i sveže kiseline koje odlično podržavaju i jaču hranu. Vrlo harmonično vino s odlikama čuvenog fruškogorskog teroara.

Trivanović Trigio 2016 kupaža je sorti pinot grigio i chardonnay, žutozelenkaste boje, intenzivan na nosu, mineralan na nepcu i sa mnogo belog cveća. Dosta je slojevito i suvo vino koje takođe boje citrusne arome sa dugom završnicom, savršen par za smuđa, kečigu, ali i ćuretinu u belom sosu sa domaćom testeninom i orasima.

Sloboda vodi pijani narod

antrfile Sloboda Tinju TIGNOUS

- Deo postavke „Viva Vino“ je i gostujuća izložba karikatura, sublimat dve decenije bijenala Humour & Vigne iz Bordoa. Tu su predstavljeni radovi čuvenih umetnika, a kuriozitet je recimo rad karikaturiste Tinjoa, ubijenog u napadu na redakciju magazina „Charlie Abdou“. To je bio njegov poslednji festivalski rad, a crtež je parodija na čuvenu sliku Delakroa „Sloboda vodi narod“, samo su svuda okolo boce vina, svi pijani. I niko se tu ne uzbuđuje oko karikiranja nacionalnih simbola, pa sam se ja zamislio kako bi bilo da se napravi verzija „Seobe Srba“ Paje Jovanovića, a da svi budu sa flašama rakije! 

Pakleno kolo


antrfile Pakleno

- Jedan Amerikanac izdavao je svojevremeno knjižice pod nazivom „Najbolje političke ilustracije ovog vremena“, a naslovna jedne od njih bila je moja karikatura Jugoslavije gde je Bosna u plamenu, a oko vatre kolo koje u plavim odorama igraju vesele žute „evropske zvezde“. I raspiruju vatru...

 Foto: Ivana Čutura

nazad na vrh

Online prodvnica vino.rs

Pitajte somelijera

  • Ukoliko imate pitanja u vezi izbora vina ili ostalih artikala u online prodavnici Vino.rs nudimo vam stručnu pomoć naših somelijera. Pitanja možete postaviti pozivom na telefon 064 111 8279 ili slanjem na mail adresu i naslovite sa PITAJTE SOMELIJERA! Odgovor će te dobiti u roku od jednog radnog dana.

Preporuka

Veoma je važno da dobro pročitate Uslove kupovine” i imate ih u vidu prilikom ostvarivanja svojih porudžbina. Na ovaj način se od zloupotreba štite prava svih učesnika u procesu kupoprodaje te Vas molimo da prihvatite ove mere predostrožnosti kao obostranu zaštitu u procesu.

vino-rs logo beli
  • VINO.RS doo
  • Jurija Gagarina 57/1a
  • 11070 N. Beograd
  • PIB: 107512643
  • Matični broj: 20818476
  • Žiro-račun: 340-11007337-17
  • Mail redakcija@vino.rs
  • Telefon: 064 111 8279

O nama