Kako godine prolaze, na Jadran sve češće idem u potrazi za izgubljenim podrumskim ukusima, dok su plaže, plivanje, sunčanje i sve drugo što ide uz leto polako postali tek kolateralna korist. A ukusi za kojima tragam, zapravo, nisu sasvim izgubljeni. Samo su se povukli pred nekim novim pravilima i merilima kvaliteta, preživljavajući u ponekom podrumu, drvenoj bačvi ili porodičnoj uspomeni.

Vinogradarska zadruga u Sićevu jedna je od najstarijih, najuticajnijih i najdugovečnijih u istoriji srpskog zadrugarstva. Zvanično osnovana 12. decembra 1928. na inicijativu Blagoja Pavlovića, tada čelnog čoveka Sićevačke nabavljačke zadruge, neprekidno je radila skoro osam decenija, uspevši da prebrodi burna vremena, ratove, ekonomske krize, kao i promene političkih sistema i modela poslovanja.

Raspadom Jugoslavije urušio se i sistem koji je podržavao proizvodnju vina na teritoriji federacije. Posle dugih godina teške tranzicije, pojedini proizvođači danas pokušavaju da obnove sektor na novim temeljima, usmeravajući se na kvalitet i konkurentnost na svetskom tržištu.

Filoksera kao lozna pošast harala je Evropom krajem 19. veka, pretila da u potpunosti uguši proizvodnju vina. Mnogi su čuveni vinogradi nestali pa i oni u Srbiji. Ali za Negotinsku Krajinu se uz brojne druge legende vezuje i ona da je drevne autohtone sorte od filoksere spasilo Božje čudo. Da li je baš tako?

Krajem 19. veka vinogradarsko-vinska scena u Knjaževcu nije se puno razlikovala od drugih u tadašnjoj Kraljevini Srbiji. Skoro svi ugledni Knjaževčani posedovali su vinograde u ovoj regiji poznatoj po vekovima starim zasadima vinove loze. 

Postoje vina koja se pamte po ukusu, vina koja ostanu upisana zbog velikih berbi i etiketa koje kolekcionari traže čitav život. A postoje i ona retka, gotovo nestvarna vina, koja u sebi nose priču veću od podruma, vinograda i vremena.

Postoje vina koja predstavljaju region, postoje vina koja simbolizuju epohu, a postoji i šampanjac — piće koje je Francuska pretvorilo u ideju luksuza, glamura i nacionalnog ponosa. Malo koja zemlja je uspela da jedno vino tako snažno utka u sopstveni identitet kao što je to učinila Francuska sa šampanjcem.

Osnivačkim ugovorom overenim 28. februara 1860. godine od strane Carskog poljoprivrednog društva i Manastira Klosternojburg, osnovana je Škola za vinarstvo i voćarstvo, prva te vrste u svetu.

Ono najvažnije što vinari pokušavaju da postignu u vinu – balans, čini se da je već 10.000 godina utkano u istoriju razvoja vinarstva ali i medicine, otkriva u knjizi Vino kao lek, autor Zoran Vacić.

Tokom prvih decenija 20. veka, u Sremskim Karlovcima, su se svake jeseni u vreme berbe mogle videti nepregledne kolone vinogradara koji svoje grožđe dovoze u ulicu Svetozara Markovića, u dom porodice Kostić. Posle prerade, koja se obavljala najsavremenijom opremom u to vreme, vino je završavalo u jednom od dva ogromna laguma na istom imanju.