Svako ko se iole ozbiljnije bavio vinima poslednjih desetak godina zna za Luku Krajančića s Korčule iz sela Zavalatica u podnožju Čare. Jer, Luka je u tom periodu učinio za pošip verovatno više nego bilo koji drugi vinar koji se dohvatio ove plemenite sorte. A takvih nije malo.
Poslednjih desetak godina na vinskoj sceni Korčule dogodilo se mnogo toga zanimljivog i značajnog što je ovo ostrvo poznato gotovo isključivo po belim vinima pozicioniralo danas kao svojevrsnu lokomotivu vinskog razvoja čitave Dalmacije.
Prošlo je sedam godina od kako sam u naletu oduševljenja kupažu kaberne frana, kaberne sovinjona, širaza i merloa pod etiketom Cuvee Superior 2011 Josić doživeo kao prvo veliko vino Baranje. Ako je tada i bilo neke ozbiljnije rezerve u pogledu te procene, mada ne mogu da se setim, sortni Cabernet Franc 2017 Josić, koji je na tržište izašao prošle godine, danas je ne samo (još jedno) veliko vino Baranje već i jedno od boljih hrvatskih crvenih vina na koje sam naleteo poslednjih godina.
Volim vinare koji su, ono što se kaže, na svoju ruku. Kod njih u podrumu uvek možeš da pronađeš i ono što nisi tražio. Jedan od takvih je Milijan Jelić, harizmatična pojava na ovdašnjoj vinskoj sceni čija su vina pre 15-ak godina prva predstavila u svetu novo vinsko lice Srbije i praktično najavila aktuelni srpski vinski preporod.
Poslednjih godina vinari sve više pažnje posvećuju vinima od autohtonih sorti. I to je lepo. Doprinosi prepoznatljivosti dotičnog regiona i raznolikosti sveukupne ponude.
Prošlo je nekoliko godina od kako sam poslednji put probao silu vinarije Milanović iz Surduka. Nije to bila baš najbolja godina za tu specifičnu i uveliko neistraženu sortu nastalu ukrštanjem kevedinke i šardonea u oglednim vinogradima Instituta za voćarstvo i vinogradarstvo u Sremskim Karlovcima. Imao sam čak utisak da se Dejan Milanović, vlasnik vinarije, na neki način i umorio od čitavog tog poduhvata da pravi vina samo od domaćih novostvorenih sorti. I to mi je bilo žao.
Dok me je film još interesovao, Blejk Edvards je bio među onima koje sam smatrao za najznačajnije holivudske reditelje druge polovine prošlog veka. Kao jedan od primera isticao sam i „10“, u kojem je mali veliki čovek & glumac & kompozitor & komičar Dadli Mur uprkos svemu dohvatio naizgled nedohvatljivo savršenstvo. U filmu je to bila prsata Bo Derek, personifikacija sintetičkih lepotica koje su u to doba počele da osvajaju vlažne snove muških konzumenata masovnih medija širom sveta. Šta je bilo posle toga, pogledajte sami, ako već niste.
Tabinja je riba iz porodice bakalara, rasprostranjena u istočnom Atlantiku, od obala Portugala do Maroka, te u Sredozemnom moru odakle se raširila i po Jadranu. Živi na većim dubinama, skrivena u udubljenjima litica i aktivna je uglavnom noću. U Italiji je pravi specijalitet na ceni, ali s ove strane Jadrana veoma potcenjena riba koju ribari uglavnom suše i ostavljaju za brudet. Šteta. Spremljena sveža na gradelama tabinja je vrhunski gastro doživljaj!
Volim Korčulu, posebno vina koja nastaju na ovom ostrvu na jugu Dalmacije. Tradicija, priče o vinu i oko vina, autentične lokalne sorte grožđa i sve više mladih vinara spremnih da unaprede proizvodnju modernim tehnologijama i novim saznanjima.
