Jugoslovensko vino: priča o krizi i obnovi
- Tekst Redakcija Vino.rs
- Objavljeno u Vinske priče
Raspadom Jugoslavije urušio se i sistem koji je podržavao proizvodnju vina na teritoriji federacije. Posle dugih godina teške tranzicije, pojedini proizvođači danas pokušavaju da obnove sektor na novim temeljima, usmeravajući se na kvalitet i konkurentnost na svetskom tržištu.
Iako se nekadašnja Jugoslavija može pohvaliti dugom i značajnom vinskom tradicijom, čiji koreni sežu sve do praistorije, njen ugled ozbiljno je narušen tokom socijalističkog perioda i kasnijeg procesa privatizacije. Premda su mnoge vinarije prihvatile savremene pristupe, još uvek se bore sa brojnim nasleđenim problemima. To je poučna priča o zamkama tranzicije, ali i o putu povratka na međunarodnu vinsku scenu.
Jugoslovenska vina bila su prisutna na svim velikim tržištima u svetu, Gvozden Radenković
Posle Drugog svetskog rata mnoge velike privatne vinarije bile su nacionalizovane i objedinjene u poljoprivredne kombinate, takozvane agrokombinate, koji su poslovali u sistemu radničkog samoupravljanja. Kako objašnjava Gvozden Radenković, osnivač vinarije Bela Kula, „ti veliki industrijski pogoni otkupljivali su sirovinu – grožđe – od fizičkih lica, individualnih poljoprivrednih proizvođača, odnosno seljaka, i od tog grožđa proizvodili vino koje su plasirali pod industrijskim brendom i tako ga prodavali u zemlji i inostranstvu“.
Sistem koji je nekada zavisio od umešnosti i domišljatosti pojedinačnih vinara postao je izrazito centralizovan. Kako ističe Milica Pletvarska, enolog i master destiler, „prilikom donošenja odluka društvenoj stabilnosti često je davana prednost u odnosu na efikasnost“. Iako je takav sistem obezbeđivao zaposlenost i pristojne zarade, postojali su, prema njenim rečima, „ograničeni podsticaji za tehnološke inovacije i unapređenje kvaliteta“. Najvažnije je bilo ispuniti domaće proizvodne kvote. O tržišnoj konkurentnosti nije se razmišljalo, kao ni o promenama ukusa potrošača, naročito onih izvan granica Jugoslavije.
Privatizacija je bila dug i haotičan proces, Milica Pletvarska
Na vrhuncu proizvodnje, tokom sedamdesetih godina, Jugoslavija se nalazila među deset najvećih proizvođača vina na svetu, sa više od šest miliona hektolitara vina godišnje. Poređenja radi, države naslednice danas zajedno proizvode između 2,5 i tri miliona hektolitara, prema podacima dostavljenim Međunarodnoj organizaciji za vinovu lozu i vino – OIV, što je manje od polovine nekadašnjeg maksimuma! Prema podacima iz knjige „The Oxford Companion to Wine“, izvoz je činio između 20 i 25 odsto godišnje proizvodnje, odnosno između milion i milion i po hektolitara vina – što odgovara količini od približno 130 do 200 miliona standardnih boca godišnje.
Pletvarska podseća da je Makedonija imala „jasno definisanu ulogu u okviru jugoslovenske federacije kao glavni snabdevač grožđem i vinom u rinfuzi, naročito za industrijski razvijenije republike poput Slovenije, Hrvatske i Srbije“. Takva nametnuta specijalizacija dovela je do širenja vinograda u Povardarju, masovne sadnje određenih sorti grožđa i izgradnje fermentacionih pogona velikih kapaciteta, kako bi se ostvarila ekonomija obima. Seoske zajednice postale su zavisne od tih industrijskih monolita, kojima su predavale stotine hiljada tona grožđa.
Iako je količini davana prednost u odnosu na kvalitet, Radenković naglašava da to „svakako nije značilo da su vina posleratne Jugoslavije bila loša“, jer u suprotnom „ne bi pronašla put do stranih tržišta“. Spoljnom trgovinom bavilo se Udruženje za izvoz jugoslovenskih vina. Vina srpskog proizvođača NAVIP prodavana su u rinfuzi Zapadnoj Nemačkoj, gde su flaširana i pakovana, kako objašnjava Radenković, „pod robnim markama poznatih trgovinskih lanaca kao što su Racke i Spar“.
Makedonski Tikveš i crnogorski 13. jul, današnje Plantaže, imali su veoma razvijen izvoz, dok su vina iz Slovenije, Istre, Hercegovine i Dalmacije, prodavana pod izvoznim brendom Adria, postigla uspeh u Sjedinjenim Američkim Državama. „Šezdesetih godina slovenački Ljutomerski šipon stigao je i do zahtevnog britanskog tržišta, naviknutog na francuski kvalitet“, kaže Radenković.
Za radničku klasu ali i svetsko tržište, proizvodnja vina u Jugoslaviji
Kada je sistem krajem osamdesetih i početkom devedesetih počeo da se raspada, vinska industrija ušla je u silaznu spiralu, nakon čega je usledila privatizacija. Bio je to proces sličan onome kroz koji su prolazili i drugi industrijski sektori, pri čemu je, prema Radenkovićevim rečima, imovina bila „privatizovana ne radi nastavka delatnosti, već zbog vredne infrastrukture i objekata ili zbog položaja zemljišta u atraktivnim građevinskim zonama“. Mnoge vinarije privatizovane su tek nakon proglašenja stečaja, što je značilo da novi vlasnici nisu imali nikakve obaveze ni prema radnicima ni prema proizvodnji vina. Kupci često nisu pružali ozbiljne garancije da će najavljeni investicioni planovi zaista biti sprovedeni.
Za Pletvarsku je privatizacija bila „dug i haotičan proces“. Mnoge vinarije bile su opterećene dugovima i drugim finansijskim obavezama. Tamo gde su ih preuzimali rukovodstvo ili zaposleni, najčešće nije bilo dovoljno sredstava za modernizaciju, zbog čega su ostajale „tehnološki nespremne za nadmetanje na globalnom vinskom tržištu, sve više usmerenom na kvalitet“. Istovremeno, usitnjavanje velikih vinogradarskih poseda dovelo je do rasparčanog vlasništva nad zemljištem, što je dodatno umanjilo efikasnost proizvodnje. Suštinski nedostatak transparentnosti dodatno je obeshrabrivao investicije, naročito one iz inostranstva.
Stvarnost nakon tranzicije bila je prilično sumorna. „Mnogi vinogradi dospeli su u stanje koje bi se najbolje moglo opisati kao polunapuštenost“, kaže Pletvarska. Proizvodnja je drastično smanjena ili potpuno obustavljena, a preovladala je proizvodnja za sopstvene potrebe. Veliki deo grožđa, prema njenim rečima, „korišćen je za domaće vino ili rakiju, ili je prodavan na neformalnim lokalnim tržištima, mimo industrijskog sistema koji se raspadao“. Posledica je bilo opadanje kvaliteta grožđa, jer mnogi vinogradari nisu imali ni vremena ni sredstava da ulažu u održavanje vinograda.
Kako zaključuje Radenković, privatizacija je „gotovo potpuno uništila čitav segment privrede povezan sa proizvodnjom vina i vinogradarstvom“. Od svih industrijskih proizvođača samo je jedan – Rubin iz Kruševca – opstao u svom prvobitnom obliku.
Savezna Republika Nemačka je bila najveće tržište za jugoslovenska vina
Prvi talas restitucije nacionalizovane imovine u Srbiji sredinom devedesetih zadao je dodatni udarac vinskoj industriji. Kako objašnjava Radenković, „mnogi industrijski proizvođači čiji su se vinogradi nalazili na nacionalizovanom i komasiranom privatnom zemljištu ostali su bez sirovinske baze, jer su posle denacionalizacije bili obavezni da zemlju vrate vlasnicima“. Mnogi vinogradi su iskrčeni ili napušteni, dok su brojne vinarije bile prinuđene da rade sa znatno smanjenim kapacitetima.
Od približno 135.000 do 140.000 hektara vinograda, koliko ih je u Jugoslaviji bilo tokom sedamdesetih godina, početkom ovog veka ostalo je svega oko 65.000 do 70.000 hektara, prema objedinjenim podacima državnih zavoda za statistiku i privrednih komora novonastalih država.
Ogromnu prazninu u snabdevanju, nastalu propašću nekadašnjih industrijskih giganata, popunila su, prema Radenkovićevim rečima, „uvozna vina sumnjivog kvaliteta i niske cene“. Kao i u drugim privrednim sektorima, izvozni kapacitet bio je ozbiljno urušen.
Iako su se ubrzo pojavili novi mali proizvođači, koji su ovladali „savremenim enološkim principima i počeli da proizvode ozbiljna kvalitetna vina“, teško su se nadmetali sa „snažnim globalnim brendovima koji proizvode vina niže kategorije kvaliteta i cene“. Radenković tu situaciju opisuje kao borbu Davida i Golijata i poziva srpske proizvođače da „zategnu praćku i u budućnosti ponude vina i u tom cenovnom segmentu“, kako bi povratili deo tog značajnog tržišta.
Severna Makedonija takođe predstavlja upečatljiv primer osnovnih izazova ove transformacije. „Međunarodni kupci povezivali su makedonsko vino sa anonimnim proizvodima prodavanim u rinfuzi“, objašnjava Pletvarska, „što je vinarijama otežavalo da se pozicioniraju u premijum segmentu flaširanih vina“. One koje su pokušale da podignu cene kako bi odražavale viši kvalitet počele su da gube dugogodišnju bazu kupaca. Istovremeno je postojala i nesigurnost u vezi sa izborom sorti koje bi trebalo saditi i stilovima vina koje bi trebalo proizvoditi.
Vinogradi širom nekadašnje Jugoslavije pokušavali su da nadoknade izgubljeno vreme. Sredinom osamdesetih postojao je samo jedan pionirski proizvođač iz Župe koji je, poslujući u pravnoj sivoj zoni, prodavao vino pod sopstvenom etiketom. Prošla je još čitava decenija pre nego što su i drugi krenuli njegovim putem.
U pokušaju da procene ukus potrošača, proizvođači, prema Radenkovićevim rečima, nisu bili sigurni u kom pravcu treba da „usmere jedra“. Istovremeno su bili otvoreniji prema savremenim trendovima i počeli su da primenjuju „savremene enološke discipline i alate“. Kako Radenković primećuje, to je dovelo do „brzog rasta kvaliteta i izgradnje individualnog identiteta srpskih vina, koja su u pojedinim slučajevima dostigla nivo svetskih premijum brendova“.
Posledice ove problematične tranzicije osećaju se i danas. Savremene vinarije u Srbiji, Severnoj Makedoniji, Crnoj Gori i drugim državama bore se da obnove reputaciju i položaj. Težnja ka kvalitetu i izvrsnosti zahteva istovremena ulaganja u tehnologiju i znanje.
Vinski svet se u međuvremenu toliko promenio da je mnogo vremena izgubljeno, a prečice kojima bi se propušteno moglo brzo nadoknaditi ne postoje. Umesto toga, upravo trud i odlučnost nove generacije vinara konačno vraćaju zemlje nekadašnje Jugoslavije na svetsku vinsku mapu. |
