Sasvim prirodni Lutak

Ovih dana na tržište kreću njegova vina, pitka Rizjanika 2022, kupaža rajnskog rizlinga sa 20% tamjanike u tri različita pakovanja: kao mala flašica (0,175), kao normalna buteljka i kao magnum kojih ima ukupno 25 numerisanih. Ponudu će u prvi mah zaokružiti Lutkovo Belo suvo kao barut i roze Samo Vino, oba sa prepoznatljivom etiketom siluete lutka. Pa i neka sasvim mlada crvena vina.

Možda prerano osedeo, prodornog pogleda, Đorđe na tezgi izloži maltene sve što je u životu od vina proizveo, bilo da je o prestižnoj manifestaciji poput Terroirs reč, ili jednostavnoj vinskoj izložbi. Tako se pred zbunjenim vinoljupcem odjednom isprsi pet-šest različitih nijansi roze vina ali i „bermeta“ kao i kvazi porto vina Crni Gusar.

Ili astro-fizičko oranž vino S-Quark nazvano po čvarcima uz koje, istina, super ide, a koje posle 45 dana maceracije opasno skupi usta proizvodeći astrigentni šok na nepcima i u moždanom centru za prepoznavanje aroma ujedno. Ali onda sledi „stoj“. Trenutak razmišljanja, klackalice „fuj grozno – ovo je fenomenalno!“, pa odobravajuće klimanje glavom u stilu „ima tu nešto“.

Vinarija Lutak registrovana u Sremskim Karlovcima od 2021. godine zapravo se fizički nalazi bliže Čortanovcima nego Karlovcima. A idejno, čini se da je posledica genetskog zapisa. Porodica je po majci imala u Slankamenu oko 30 hektara vinograda. Deda po ocu bio je izumitelj u Americi koji se krajem tridesetih godina vratio u Kraljevinu Jugoslaviju.

Priča o Lutku zapravo kreće jedne nesrećne berbe Mozer vinarije (posle rata preimenovana u NAVIP), kada je kompletna količina vina u podrumima u Petrovaradinu „ciknula“. Deda je otišao kod Mozera i rekao: „To ću ja vama da popravim, OK neće biti prva klasa ali može biti vino i jedini uslov osim honorara je da niko ne gleda šta radim“. Nemoguće rekoše oni, to je sirće, ali prihvate. Deda je nekoliko dana donosio svoju torbicu sa nekim „špecijama“ i predano radio.

- Da ne dužim, vina je popravio, beleške nije ostavio – sleže Đorđe ramenima. – Potom je moj otac 1977. godine iz hobija kupio jedan plac pošto je onih 30 hektara država odavno nacionalizovala. I tu je počeo da pravi rakiju, vino, upravo ovaj roze Gloria Dei 2021 od svega iz vinograda za sebe.

Tako posmatrano Gloria Dei je „najstarije“ Lutak vino a koje se nekada zvalo Lutkov roze. Sad se zove po imenu one ruže koja se prva sadi u vinogradu na početku svakog reda. A ta ruža ima boje koje se i na etiketi prelivaju od krem žute ka roza, baš kao što se u doba berbe prelivaju boje sveg grožđa u vinogradu. Vino je onog tipa što ga zovu „šiler“, tačnije kupaža grašca, hamburga, ko zna kakvih još sorti i drugog što mu padne na pamet, kaže Đorđe koji je pre vinarije imao stolarsku radionicu. Onda se gadno posekao i nije mogao više da se bavi „finim poslovima“ već je prešao na nešto „grublje“. Na vinograd.

Danas ih ima praktično dva, jedan na placu u vlasništvu, drugi, takođe na Fruškoj Gori koji je posadio čika Nikola iz Bačke Palanke pre 50 godina. Sa ovim zaštitarom koji je danas u dubokoj starosti Đorđe plantažno uzgaja 60% grašca, 15% župljanke i ostatak kaberne sovinjona. U svom „starom vinogradu“ koji takođe broji preko pola veka gaji malo grašca, hamburga i nečeg trećeg, muskatnog što ne zna šta je. Ne znaju ni ovi što kaleme, sumnja se da je neka plemenka ili drenak, doći će u martu ljudi iz CEVINa da uzmu uzorak i uz pomoć DNK analiza provere o čemu se radi. Vinar nestrpljivo čeka rezultate jer ima mesta još za oko 500 sadnica i rado bi baš tu sortu posadio ako ima potencijal za zanimljivo vino.

Đorđe godišnje od oko 4.000 proizvedenih boca napravi barem 20 etiketa, pa je čak slučajno otkrio kako da napravi i pet nat dok podrum može da primi dve ili tri takve berbe.  

A kako je Đorđe postao vinar?

- Uglavnom sam znao da postoji crno i belo vino. Pre dve-tri godine tata naprasno umre, ja pogledam vinograd i kažem: Šta ću ja sa tim? Jeste da su se tata i deda bavili grožđem ali jedva da sam uzeo makaze u ruke. Našle se tu neke komšije, posebno Mile Dragojlović iz Sremskih Karlovaca čije porodica preko 100 godina ima vinsku tradiciju. Pozajmio mi je opremu a ja pošto živim u Rumenci kažem ’ajde radiću tu nešto, čisto da pokrijem troškove dolaska. I onda krene neka rakija, neko vino, meni se to dopadne i u sve skroz spontano uđem. Posebno radosno kad sam shvatio da imam dva i po sunca u vinogradu.

Lokalitet na jugoistočnoj padini gleda na Dunav i ima povratnu refleksiju, a pošto je zemlja vrlo krečna i svetla efekat je sličan onome u Dalmaciji gde postoje tri sunca. Osim onoga na nebu, tu su odbljesak od mora i od belog kamena. E, kod Čortanovaca nema kamena, ali je veoma svetla zemlja, pa otud samo 2,5 sunca, kaže u šali.

Većina belih i roze vina ima u osnovi kombinaciju župljanke i grašca, ili muskat hamburga, onoga čega ima najviše. Čak su i roze pića tipa bermet sa 17% alkohola, Rozarino i Orangelo od grašca, verovatno jedinstvena te sortnosti i stila u Srbiji.

Najduže, tačno dva meseca macerira grašac u vinu G60, ali je i takav suptilniji od sortne župljanke S-Quark koja macerira 45 dana. I oduševljava. Traminac sa devet dana maceracije i 15% alkohola, portugizer, pino noar sa malo gamea iz Sremskih Karlovaca… Od internacionalnih sorti tu su još sortni merlo i kaberne sovinjon iz berbe 2022, te treće crveno vino, Lutkovo Crno kao kupaža prokupca, merloa i vranca.

- Prokupac dolazi iz Trstenika, to je jedino grožđe koje nije sa Fruške gore. Vranca hvala Bogu ima ovde. Fermentaciju radim dvadesetak dana, vina su u domenu 30 do 60 mg sumpora. Mi smo mala vinarija malog kapaciteta, sve radimo ručno. Muljača je od onih koje obično stoje u nekom muzeju, presa je na štanglu, ništa nije na struju. I crvena vina puštamo mlada iako se od njih obično očekuje da su stara. Odležavanjem dobijaju neke arome ali se gubi voćnost. Moja vina su izrazito voćna i grožđana, lično smatram da postoji određen broj uživalaca koji vole voćna vina. I ne vole svi drvo.

Za tradicionalističko shvatanje vina u Srbiji nešto od ovoga svakako zvuči čudno, a kako se Đorđe opredelio da proizvodi baš takva vina u današnje vreme? 

- Moj otac je pobegao iz grada čim je mogao jer se užasavao grada i obožavao prirodu u svakom smislu reči. Hranu, vodu, vino, reč „prirodno“ za njega nije nosila marketinški kontekst i ako me neko danas pita zašto radim vina u prirodnom stilu, lako ću odgovoriti: ja ne znam drugačije. Zbilja ne znam kako bih radio sa raznim tehnologijama, karbonskim maceracijama, dodavanjem aditiva. Grožđe eventualno ubacim u presu, malo ga pritisnemo i to je sve.

Svo znanje stekao je praktično iz knjiga, brošura, sa Interneta. Po očevoj smrti, kako sam kaže, besomučno se baca na vinsku teoriju, ide okolo, pita, konsultuje profesora Puškaša i neke somelijere, novinare. Pita usput razne ljude za mišljenje pri čemu batali skoro sve druge aktivnosti i potpuno se usmeri ka vinarstvu. Jer sebe sada vidim u starosti tu, kaže.

- Kako stvari stoje ja ništa u narednih pet godina ne očekujem da zaradim. Eventualno da pokrijem trošak jer niti imam količinu, niti je vijam. Kad vidim vinarije sa 100 ogromnih buradi od inoksa kažem: Nije to za mene, to je industrija koja odstupa od koncepta koji imam i želim.

Ako Đorđa pitate zbog čega je rešio da ima ovako mnogo etiketa odgovara da je sve krenulo kao eksperiment da vidi šta se može dobiti od koje sorte dostupne na lokalnom tržištu. Iako radi kaberne i merlo odustao je od nekih internacionalnih sorti, smatra da, kao mali, slabi vinar, ne može da se lakta na tom polju sa nekim ko radi 500.000 litara.

- Da bi mene neko zapamtio i kupio ovu flašu vina mora da u tome prepozna nešto drugačije. Kad kažem drugačije, mislim zbilja drugačije, što ne znači automatski bolje. U svakom slučaju probamo malo od ovoga, malo od onoga, pa smo na kraju stigli do toga da supruga ljutito kaže: „Ti si meni rekao pet vina da ćeš raditi a sad radiš 22“! Omaklo se kažem. Naravno da toliki broj nije razuman i vidim da komercijalno mogu da pustim na tržište šest ili sedam etiketa kojih imam prihvatljive količine i za koje radim analize. A ovo ostalo ćemo popiti ili kupažirati. No postoji još jedan razlog osim eksperimenta. Uz dužno poštovanje kolegama, osim nekih „prirodnjaka“ ovde koje veoma poštujem, velika većina vina je uz minimalne oscilacije slična. Kad naslepo probaš teško je razlikovati vinariju X od Y. Zato pokušavam da napravim nešto bez hemije što ćeš prepoznati kad probaš. Ja ne živim primarno od ovoga i zato mogu sebi da dozvolim da mi vinarstvo bude hobi, ali onaj u koji verujem.

Iako preferira lokalne sorte Đorđe nema frankovke, nekada raširene po Fruškoj gori. Kaže da se ta sorta već radi masovno a da on trenutno nema ideju šta bi sa njom, ali da mu se sviđa crna tamjanika i da bi je rado. Prokupac je „uvezao“ iz moravskog reona kao „marketinški mamac“ za prodaju vina ali ga ne bi sadio jer smatra da teroar nije pogodan za tu sortu. Probao je portugizer koji je istina malo je podbacio, pa je morao da dokupi.

- Širiću vinograd i vinariju samo do stepena do kog može da se radi vino na ovaj način koji vidim da postaje sve aktuelniji. Mislim da će se i veliki broj konvencionalnih vinara preobratiti skroz ili delimično. Još uvek nisam za organski pristup aplicirao jer je komplikovano i skupo, ali gledaću da ove godine krenemo na organsko održavanje vinograda. Lepo vidim da je to budućnost.  |

Foto: S. Vidović