Barone Ricasoli: Najstarija italijanska vinarija

Srednjevekovni ratnik, konjanik-kopljanik mamuza konja da savlada jedno od mnogobrojnih brda po kojima su posoljene uske, visoke kule-stražare, i mali beli kameni gradovi, kao snežne kupole nad obroncima obraslim gustim lozovim nasadima. Loza, loza, loza… i vino. Crveno, naravno. Kao vrela krv toskanskih ratnika.

Čovek koji je uspostavio kjanti: „Čelični baron“ Betino Rikasoli

Danas, skoro hiljadu godina kasnije brda su ista, kao i vinogradi, pa i divovski zamak Brolio. Vekovima dominira okolišem, nije se mnogo promenio. Stamen, kamen, neizbrisiv kao porodična loza njegovih gospodara Rikasolija, još od davne 1114. godine. Ne verujete? Na etiketama vina Coledilla 2008 ove vinarije nalaze se isečci porodičnog stabla štampanog 1584. godine gde crno na belo stoji: Chianti. I onaj ratnik na konju s početka priče. Ali, ako vam je to predaleko za gledanje u prošlost, pra-pra-deda telom sitnog, ali duhom živahnog barona Frančeska Rikasolija, sa kojim sedim i otpijam guste kolutove njegovog mirisnog toskanskog vina, taj neki Betino zvani „čelični baron”, e, taj je izumitelj brenda danas poznatog kao Chianti Classico. U XIX veku. I tačka. Mada, postoji još jedan zvanični podatak: vinarija Barone Ricasoli jedna je od četiri najstarije na svetu. Zastrašujuće.

Ali, ako je Betino, vinar po krvi, svoje proizvodne eksperimente započeo na temelju bogate tradicije kao dvadesetogodišnjak, onda je Frančesko tipični predstavnik drugomilenijumskog soja vinara: tek se u tridesetpetoj setio vinograda, loze (i porodične i one druge). Osetio iskonski poriv u venama, izborio se za svoje i krenuo da pravi nagrađivana vina. A teško mu nije. Oko zamka se našušurilo 230 hektara vinograda i još pet puta toliko zemlje u srcu Chianti classico regije, između sela Gajole i Kastelnuovo Berardenga, ili Sijene i Firence, šire posmatrano. Ali, tu su i šume hrasta i kestena, pa 26 hektara maslinjaka…

Moj sagovornik Frančesko preuzeo je vinski biznis 1993. godine i odmah primetio da sa drevnom lozom mora nešto hitno da se preduzme. Dve godine kasnije, gotovo je sve obnovljeno, a fokus je uperen u sortu sanđoveze i srodne sorte koje nose kjanti vina. Radilo se na klonovima koji će povezati poznate ali i neke nove, savremene trendove i 2008. godine proces je na opšte zadovoljstvo završen. Novi vinogradi su ponovo kao – stari!

- U vinskom sam biznisu tek od 1990. godine i mojih srednjih tridesetih godina. Dotle sam se profesionalno bavio fotografijom, a odgovoran sam za vinariju od 1993. godine, kad sam uspeo da je otkupim nakon dvadeset godina tokom kojih su njome upravljali stranci, urušavajući kvalitet i poštovanje ovog „brend nejma” – kaže Frančesko vadeći pažljivo zapušač iz flaše, kao da obavlja operaciju na otvorenom srcu.

Ono što mene posebno kopka je nedoumica: da li je on baron, zaista?

- O, da, rođen sam u Brolio zamku 1956. godine, tokom veoma hladne zimske noći kad su nameti snega bili toliki da doktor nije mogao da se probije do zamka. Ja se toga ne sećam, naravno, ali kad sam bio mali familija se preselila u Firencu i tamo smo živeli, a na posed dolazili samo leti.

U to ime nazdravljamo čašom Castello Di Brolio 2008, vina koje predstavlja esenciju onoga što je firma Barone Ricasoli osvojila tokom vekova postojanja i vinarenja. Čuveni vinski magazin Wine Spectator ga je ubrojio u jedno od pet najboljih vina na svetu. A na fotografijama Brolio tvrđava izgleda čudesno pri zalasku sunca. I uopšte…

- Svaki kamen ima istoriju i povezan je snažno sa mojom familijom koja je ustanovljena u Kjantiju sredinom 12. veka, kada smo u nekoj razmeni dobara dobili i zamak Brolio. Mada mi privatno smatramo da smo tamo i daleko duže, u dolini reke Arno, što teče kroz Firencu. Najveći deo porodice živeo je u mestu Valdarno, gradiću pored Montevarkija, u delu grada koji se po našoj porodici zove Rikasoli. Članovi moje porodice bili su ratnici, političari, ali uvek vezani za zemlju, za tlo, za genius loci. Nažalost, nikada nisu bili trgovci koji bi se preselili u grad, pa su tako ostajali na selu sve do kraja XV veka, kad se konačno porodica „urbanizovala” i sagradila palate u Firenci. Od tada, više od tri veka, podeljeni smo nekako između grada i sela.

Ukoliko ne znate šta je to genius loci, bukvalno prevedeno sa latinskog radi se o „duhu mesta ili zemlje”, dok je savremena reč i objašnjenje ovog pojma teroar! Inače, istorija italijanskih vina, toskanskih pogotovo, neraskidivo je vezana za porodicu Rikasoli, što zbog veličine poseda, što zbog vrhunskog kvaliteta i prestiža. Garancije najvišeg kvaliteta vina koje su proizvodili na tim posedima. Danas je Brolio i dalje najveći Chianti Classico posed, a tu je i još 240 hektara u nastajanju. Očito je da se u novoj-staroj firmu mnogo razmišlja o onome što predstoji u narednih hiljadu godina. Bar tako shvatam iz izlaganja gospodina barona.

- Te 1993. godine ustanovio sam u firmi novu organizaciju vrednosti i principa ozbiljnog vinarstva i vinogradarstva koje treba poštovati, te smo danas najbolji reprezenti vrhunskih mogućnosti regije. Po mom mišljenju, o prošlosti nije potrebno razmišljati. Ali je ona ono što vam može dati snagu i sigurnost da postanete i ostvarite nešto novo u budućnosti. Takođe, želim da nas jednog dana pamte po novim dostignućima koja smo ostvarili. Mi u Broliju danas predstavljamo veoma dinamičnu kompaniju koja piše knjigu budućnosti regiona Chianti Classico. I to što se dešava, odigrava se na vrlo dinamičan način, jer je sve više zaljubljenika u vino koji dolaze da nas posete.

U jednom delu zamka Brolio nalazi se muzej, u drugom je deo u kom porodica Rikasoli i dalje živi preko leta. Tu se održavaju sastanci, događanja, vinske degustacije, primaju posete. Zamak je  kulturno-istorijsko mesto, veoma popularno tokom godine. Posećuju ga brojni turisti, istina, ne može se baš unutra, ali obilaze ogromne zidine, kapelu.

- Dok ne dođe leto živimo na imanju koje je sastavni deo kompleksa, ali ne u zamku jer je u njemu zimi veoma hladno, a nemamo grejanje – objašnjava Frančesko nudeći me da probam još jedno vino. Čaše su spremne i on duboko udiše isparenja proljuljane tečnosti. Kao da je prvi put testira. Posle svega dve decenije stekao je sve manire iskusnog proizvođača.

Hoću još nešto da pitam, puno toga. Želim da maksimalno iskoristim situaciju. Ne razgovara se svakog dana s baronom koji ti povremeno natoči vino Casalferro 2008 Toscana IGT. Kakvi dobro… Mnogo dobar merlo. Gusto, mirisno, voćno. Hiljadu pitanja imam na jeziku, ali se mešaju sa crvenim voćem, pregrštima egzotičnih začina sa Indijskog okeana, divljeg bilja i prefinjenih nota. Arome udaraju po nosu, ali onako uglađeno, baronski, u belim satenskim rukavicama.

I zaćutim. Neka vino postavi ta pitanja jer samo ono će i dati prave odgovore.